Porodični terpeut Vera Despotović: Nedovoljno preventive kod prvih znakova problema u ponašanju mladih

BEOGRAD - Porodični terpeut Vera Despotović ocenila je danas, povodom tragedije u OŠ ''Vladislav Ribnikar'', da se u Srbiji ne radi dovoljno preventivno prilikom prepoznavanja prvih znakova problema u ponašanju kod mladih.

"Da li je to agresivno ponašanje ili možda povlačenje, ali tada treba reagovati na pravi način, a ne samo dete prebaciti u drugo odeljenje ili u drugu školu, ili samo reći to su dečja posla", navela je ona za Tanug.

Ističe da kada se dese slučajevi nasilja, ne prate ih značajnije sistemske mere, koje bi išle u pravcu prevazilaženja ovih problema.

"Donesu se neki protokoli, neki zakoni, uvedu se čuvari, postave kamere, ali to nije dovoljno da se spreče ovakve pojave, a ukoliko ne reagujemo kada čujemo da neko dete trpi nasilje, to se intezivira i dogode se ovako brutalni incidenti", kaže terepeutkinja.

Napominje i da je tokom razvoja jedne mlade osobe porodica presudno važna, iako u nekom periodu vršnjaci preuzmu dominatnu ulogu u njihovim životima.

"Kada slušmo ove stravične informacije nekeko mi deluje nemoguće da nije bilo znakova koji su ukazivali da dete ima ozbiljne psihičke probleme", navela je ona.

Dodaje da je u takvim situacijam i škola veoma važna.

"Dečak koji je počinio masovno ubistvo na Vračaru učenik je sedmog razreda i nemoguće da u školi nije bilo znakova koji su takođe ukazivali na to da li je ova mlada osoba adaptirana ili ima teškoća u vršnjačkoj komunikaciji", rekla je Despotović.

 

Navodi da je veoma simptomatično da je dete znalo da puca i sigurno da ne bi znalo da rukuje tim oružjem da nije učeno, a velika je odgovornost roditelja što je došlo u posed oružja.

"Poznato je koje se igračke kod nas daju deci i odmalena je to bio arsenal odrastanja, što krene i bude bezazleno, ali može da predstavlja opasnost uz neke druge faktore kod mlade osobe, koja očigledno ima neke psihičke probleme", kaže ona.

 

Despotović ocenjuje da je tu u pitanju nedovoljna uklopljenost u vršnjačku grupu ili neka druga velika frustracija.

"Pitanje je kako to nije moglo na neki drugi način da se iznese, nego ovako i bojim se da je to što je ovaj dečak imao dobre ocene samo jedna dimenzija njegovog razvoja, koja ne isključuje postojanje problema u drugim dimenzijama", napominje porodični terepeut.

 

Ona dodaje da se često u medijama navodi kad se dogode neke tragične situacije da niko ništa nije primetio.

"Ja u to sumnjam i neshvatljivo je kako roditelji ne reaguju kada vide da je to dete ocepljeno i da nemaju s njim komunikaciju, jer postoje različiti načini da odreaguju kada vide da se tako nešto događa", kaže Despotović.

Ističe da se ta komunkacija gradi i važno je da roditelj bude otvoren, a ne prestrog ili previše ambiciozan.

"Onda dete to ne može da ispuni i sve radi zbog njih, a ne sme to da kaže, jer se plaši njihove reakcije, ali sigurno je postojao neko drugi s kim je ono moglo da razgovara, poput nekog rođaka ili psihologa", kaže Despotović.

Napominje da je gubitak deteta trauma, koja se teško ili nikako ne prevazilazi do kraja života, pa roditeljima treba velika podrška.

"Isto važi i za decu, koja su sve to preživela, kao i za njjihove roditelje, pa je važno da u ovoj situaciji nađu podršku najbliže okoline i stručnu pomoć da izađu na kraj sa tako teškim gubitkom", kaže ona.

Dodaje da se da su deca sigurno veoma zbunjena, ali i uplašena, i važno je da izbace taj strah, jer treba ponovo uskoro da krenu u školu.

"To su sada veliki izazovi, budući da smo se po ko zna koji put suočili s time da živimo u vrlo nebezbednom okruženju i očigledno je da je kod nas prisutna kultura nasilja", kaže ona.