Bisenić: Odlazeća godina kao vreme zatišja pred buru

BEOGRAD - Godina na izmaku nalik je na brojne primere godina u istoriji koje su prethodile velikim događajima, ocenio je novinar Dragan Bisenić navodeći da ne želi da kaže i katastrofama, ali svakako istorijskim preokretima.

On smatra da je osnovna razlika između sadašnje i ranijih kriza u tome što se ranije govorilo samo o nekim parametrima svetske politike i ekonomije, a sada se govori o svima, kao i da sadašnja kriza ne pruža mogućnost zajedničkog delovanja velikih sila na njenom sprečavanju, jer su njeni koreni u konfrontaciji velikih sila i nemoguće je računati na postizanje sporazuma u bliskoj budućnosti.

U autorskom tekstu za Tanjug Bisenić piše:

Prošla godina nalik je na brojne primere godina u istoriji koje su predhodile velikim događajima. Ne bismo hteli da kažemo i katastrofama, ali svakako istorijskim preokretima. To su godine pred 1914. koje su ispunjene borbom imperijalnih ambicija velikih sila ili godine od 1937 – 1941. koje je obeležila suprotnost anglosaksonog imperijalizma i kontinentalnog revizionizma. Takva vremena nekada su se zvala „zatišjem pred buru“.

Nakon 2023. godine u kojoj su dominirali rat i sukobi, evropski komentatori razmatraju kakve će to posledice imati po svet i pojedine zemlje. Oni raspravljaju o tome da li se pojavljuju sve nepomirljiviji frontovi između liberalnih, ustavnih i autoritarnih snaga. Društva postaju sve više podeljena i ispunjenina unutrašnjim konfrontacijama.

Svet je na raskrsnici, naglašava istaknuti italijanski fizičar i pacifista Karlo Roveli. „S jedne strane, imamo multipolarno, demokratsko, zajedničko upravljanje zajedničkim problemima koje vodi računa o interesima cele planete. S druge strane, postoji odlučnost Sjedinjenih Država da podele planetu na saveznike i neprijatelje i nametnu nadmoć manjine, skrivajući se iza prazne retorike demokratije protiv odmetnutih država. Pitanje je da li treba razmišljati u smislu sukoba ili saradnje, bilo da pokušavamo da dobijemo ratove ili da ih okončamo i izbegnemo”, navodi Roveli.

U skoro svim evropskim zemljama, ove godine učvrstili su se nacionalisti. Dugoročno, ovaj pomak udesno mogao bi da promeni samu prirodu Evropske unije. EU kao generalno progresivan, nadnacionalni politički projekat bi došao do kraja, ambiciozne klimatske i ekološke politike bi bile blokirane, a „tvrđava Evropa“ bi postala još strožija. „Evropa domovina“ bi prvenstveno težila da zaštiti evropsku civilizaciju od navodnih spoljnih pretnji.

Fabrika novog sveta, reklo bi se, nalazi se u ruševinama ukrajinskih gradova, sela i puteva. U godini koja je za nama nije došlo do očekivanog preokreta na bojnim poljima. Ukrajinska kontraofanziva ne da nije uspela, nego nije ni uspela da se organizuje uprkos masivnoj pomoći zapada.

Sumirajući rusko – ukrajinski rat u prošloj godini, danski „Politiken“ zaključuje da „Rusija ima više od tri puta više stanovnika i prešla je na režim ratne ekonomije, dok se Zapad bori da obezbedi neophodno oružje i većina posmatrača sada očekuje rusku ofanzivu na proleće“. Štaviše, izbori u SAD se naziru, a sa njima i opasnost da Tramp pobedi i prekine podršku Ukrajini. Ništa od ovoga ne znači da je rat izgubljen. Ali to čini teško zamislivom vojnu pobedu Ukrajine u kojoj je ponovo zauzela svu svoju teritoriju“, navodi danski list.

Do kraja 2023. sukob Rusije i Zapada ušao je u akutnu fazu. Međunarodni odnosi se mogu predstaviti kao nelinearna funkcija, što objašnjava zašto zaključci i predviđanja nisu uvek tačna.

Ranije su mnogi pogrešno verovali da je sadašnja kriza kratkoročna, da je međunarodni sistem dovoljno stabilan da apsorbuje takve krize, kao što se desilo sa šokovima u poslednjih 20–30 godina (kraj Hladnog rata, raspad ŠSR-a, jugoslovenski ratovi, porast međunarodnog terorizma), ekonomska kriza 2007–2008, arapsko proleće, dolazak Donalda Trampa na vlast u SAD, Bregzit, pandemija korona virusa). Tada su govorili da svet nikada neće biti isti, ali je sistem pokazao otpor i nepromenjivost: principi, institucije i režimi stvoreni posle Drugog svetskog rata su očuvani. Stoga su postojale nade da će i sada, nakon rusko – ukrajinskog rata i režima sankcija, sistem opstati. Ali sada, dve godine kasnije, gotovo da nema poverenja u bezbednost prethodnog sistema.

Američki državni sekretar Entoni Blinken to je nedavno javno saopštio da je okončan posthladnoratovski poredak. „Ono što sada doživljavamo je više od testa snage svetskog poretka koji je nastao posle Hladnog rata. Ovo je njegov kraj“, rekao je Blinken.

Blinken je istakao da je kraj hladnoratovske ere podstakao nadu u uspostavljanje stabilnosti i mira, međunarodne saradnje, širenje ljudskih prava, političku liberalizaciju i ekonomsku saradnju među zemljama, napominjući da je u mnogim oblastima zaista bilo napretka. Neke smrtonosne bolesti su iskorenjene, više od milijardu ljudi je izvučeno iz siromaštva, a sukobi između zemalja dostigli su istorijski minimum.

Do kolapsa svetskog poretka nije došlo momentalno, a razlozi njegovog sloma biće još dugo predmet rasprava, smatra Blinken. On je primetio da su decenije relativne geopolitičke stabilnosti ustupile mesto američkom nadmetanju sa rastućim „autoritarnim i revizionističkim silama“.

Državni sekretar je ruske akcije u Ukrajini nazvao „najneposrednijom, najakutnijom pretnjom međunarodnom poretku zasnovanom na Povelji UN-a“ i njenim ključnim principima teritorijalnog integriteta, suvereniteta i univerzalnih ljudskih prava. Kina predstavlja „najozbiljniji dugoročni izazov“ jer ne samo da nastoji da promeni svetski poredak, već ima i sve veću ekonomsku, diplomatsku, vojnu i tehnološku moć da postigne ovaj cilj.

Blinken je sugerisao da će SAD i dalje voditi svet i dodao: „Znamo da ćemo morati da zaslužimo poverenje brojnih zemalja i građana za koje stari poredak nije ispunio mnoga svoja obećanja“.

Posle Blinkenove dijagnoze, za samo mesec dana mogle su da se vide brojne manifestacije ovakvog globalnog stanja. Pre nekoliko dana, jedini preživeli velike hladnoratovske „velike strategije“, Henri Kisindžer, povodom sadašnjeg sukoba na Bliskom istoku, rekao je da je to „fundamentalno osporavanje svetskog poretka“. A kada je on to rekao, trebalo bi mu verovati, jer je upravo on i stvorio sadašnji svetski poredak na Bliskom istoku i još nekim delovima planete. Ovaj velikan svetske diplomatije napustio nas je 29. novembra ove godine, što je još jedan gubitak u globalnim intelektualnim resursima u borbi protiv kriza. Svet sa Kisindžerom čak i u 101. godini bio je sigurniji, nego svet bez njega.

Ono što se danas dešava razlikuje se od kataklizmi poslednjih 30 godina: akutna faza ovih kriza trajala je 2-3 godine. U prošlosti je bilo šokova povezanih sa jednim regionom sveta ili određenom dimenzijom globalne politike i ekonomije. Sada je kriza složena.

Danas ne govorimo samo o konfrontaciji Rusije i Zapada. Počela je fundamentalna kriza, praćena regionalnom nestabilnošću (Bliski istok, Južni Kavkaz), početak kolapsa globalnog trgovinskog i investicionog sistema – od jula 2023. traje nagli pad američko-kineske trgovine, od jeseni Kine i EU. Sve to prate početak pravog tehnološkog rata između Vašingtona i Pekinga i kolaps sistema kontrole naoružanja. Početkom 2026. ističe START-3, do ponovnog pregovaranja je ostalo još dve godine, ali je i sada njegovo dejstvo suspendovano. U istočnoj Aziji postoje ozbiljni problemi sa neširenjem nuklearnog naoružanja. Glavna promena je da kriza utiče na sve ugovore.

Osnovna razlika između sadašnje i ranijih kriza je u tome što se ranije govorilo samo o nekim parametrima svetske politike i ekonomije, a sada se govori o svima. Prošle krize povezivale su se sa spoljnim faktorima i sugerisale su mogućnost zajedničkog delovanja velikih sila na njihovom sprečavanju. Sadašnja kriza ne pruža takvu mogućnost, njeni koreni su u konfrontaciji velikih sila, nemoguće je računati na postizanje sporazuma u bliskoj budućnosti.

Šta za svetski poredak znači konfrontacija Rusije i Zapada? Jedan odgovor: sistem je u kolapsu, ova konfrontacija je oznaka kolapsa posthladnoratovkog poretka. U Moskvi se smatra da, ako SAD nisu uspele da uključe Rusiju u svoje institucije, onda nešto nije u redu sa tim institucijama. Vlada mišljenja da je za SAD situacija bila gotovo idealna, a Vašington je sada pretrpeo veliki diplomatski poraz: Rusija se, od zemlje koja je praktično bila saveznik, pretvorila u jednog od njenih glavnih protivnika.

U godini koja se okončava postalo je jasno da je konfrontacija između Rusije i Zapada dugoročna — otezaće se godinama ili čak decenijama. Može da ima različite parametre – od predvidljivosti i upravljivosti krize do njenog ekstremnog zaoštravanja. Logika konfrontacije neće nestati. Čak i kraj ratnih operacija neće okončati sukob, već će to biti samo kraj jedne od epizoda.

Šta će zameniti sadašnji sistem? Multipolarnost takođe može biti konfrontirajuća, sa sve više sila koje se takmiče. Kako do tamo: kroz veliki rat ili kroz niz lokalnih kriza? Postoji i druga tačka gledišta: postoji pobunjena Rusija koja je izazvala Zapad, ali Zapad je ujedinjeniji i konsolidovaniji da se odupre svakom izazovu; postoji Kina, koja je i sama zainteresovana za globalizaciju, dok su SAD više zainteresovane za deglobalizaciju.

Kako kriza može da se reši? Sistemske krize u istoriji rešavane su oružanim sukobima, usled čega je izgrađena nova ravnoteža u interesu jačih snaga. Sada je ova mogućnost isključena, identifikovanje novog odnosa snaga je nerealno: velike sile ne mogu sebi priuštiti luksuz direktne vojne konfrontacije, one mogu samo da vode „proksi ratove“.

U svetu vlada institucionalni zamor, pa neće biti nove institucionalizacije, niko neće ulagati u nove institucije i koalicije. U traženju izlaza iz krize, značajnu ulogu mogu da igraju nedržavni subjekti u svetskoj politici. Do novog poretka će se najverovatnije stići kroz haos, kroz ruševine starog svetskog poretka, kada će nići izdanci novog.