Dragan Bisenić: Istorijski skup u Evropskom savetu, za militarizaciju EU

BEOGRAD - Upravo završeno okupljanje članica EU na vrhu, u Evropskom savetu 22. i 23. marta, očekivan kao „istorijski skup“ koji je trebalo da usmeri EU ka njenoj novoj sadržini gde će u centru biti pitanje evropske odbrane, ostavio je otvorenim mnoga pitanja, ocenjuje novinar Dragan Bisenić.

On navodi da se samit EU može usuditi opisati kao istorijski, ne zbog toga što se govorilo o sudbini zamrznute ruske imovine, već činjenice da zajednica evropskih država verovatno prvi put razgovara o prelasku privrede u ratni režim.

U autorskom tekstu za Tanjug Bisenić piše:

Kao što se najavljivalo, Evropski savet se suočio sa velikim brojem gorućih pitanja – od pitanja evropske odbrane, pomoć Ukrajine, Gaze, ublažavanje propisa u poljoprivrednom sektoru, Komisija EU je takođe predložila da se kamate iz zamrznute imovine ruske centralne banke koriste za pružanje vojne pomoći Kijevu.

Očekivao se buran i „istorijski samit“. Okupljanje evropskih lidera i njihovi zaključci posle dvodnevnog zasedanja veoma brzo pali su u senku terorističkog napada u Moskvi koji je izveden iste večeri kada je počelo zasedanje.

Otuda su, nakon prvobitnog oklevanja, kao po komandi Rusiji počele da stižu izjave saučešća od članica Evropske unije. To, međutim, nije uticalo na ublažavanje stavova EU u pomoći Ukrajini i osudi Rusije.

Reč je bila pre svega o pitanjima evropske odbrane i evropske bezbednosti, pa se očekivalo da ovaj skup bude neka vrsta „ratnog saveta“ Evropske unije.

Čak i ako nije predsednik, Donald Tramp je svojim pretnjama, ne samo da će prepustiti članice EU „ruskom medvedu“, nego da će mu u tome još i pomoći, uzbunio evropske zemlje. Tako je Tramp pružio neophodnu motivaciju za samit EU o evropskoj bezbednosti, ako je ona bila potrebna.

Evropski čelnici su saopštili da Evropa mora da ojača svoju odbranu – čak i ako Bajden ostane predsednik SAD. U svakom slučaju, svima bi trebalo da bude jasno da će predsednik Džo Bajden, u svom mogućem drugom mandatu, pritiskati Evropljane da učine više za sopstvenu bezbednost kako bi se SAD koncentrisale na konfrontaciju sa Kinom.

Sa Bajdenom, međutim, ovaj proces će verovatno postati manje konfliktan.

Nacrt dokumenta koji treba da zaključi Evropski savet uključio je čak i hitan program u slučaju napada. Ali ostaje problem finansiranja odbrane.

Evropska unija se saglasila da izdvoji dodatnih 5 milijardi pomoći Ukrajini, ali nije učinila praktično ništa u najavljenom konfiskovanju zamrznute ruske imovine ili upotrebi kamata na nju za pomoć u Ukrajini.

Blok je do sada oklevao da konfiskuje rusku imovinu za ukrajinske ratne napore, ali kako se rat odvlači već treću godinu i finansijska podrška Kijevu sve više pada na njegove evropske partnere, ova opcija je ozbiljnije razmatrana.

Prvobitni plan je bio da se novac uloži u obnovu Ukrajine. Sada Komisija želi da 90 odsto upotrebljivih prihoda stavi u fond EU za finansiranje vojne opreme i obuke, ali nisu sve zemlje za to.

Uoči sastanka Saveta, predloženo je da se prihod od ruske imovine zamrznute u Evropi – preko tri milijarde – iskoristi za dopunu Evropskog mirovnog fonda (EFF), fonda koji se poslednjih meseci koristi za kupovinu i proizvodnju oružja za Kijev.

Ali tu postoje dva problema. Dok austrijski kancelar Karl Nehamer želi da primeni izuzetak za svoju zemlju, a njemu su se pridružile i druge neutralne zemlje, poput Malte i Irske, Orban je suštinski protiv toga.

U saopštenju je navedeno da će „razmotriti sledeće korake neophodne za korišćenje prihoda od zamrznute ruske imovine u EU za finansiranje vojne podrške Ukrajini“.

Procenjeno je da bi kamate iznosile između dve i tri milijarde evra i da bi one mogle da budu na raspolaganju Ukrajini.

Predsednik Evropskog saveta, Šarl Mišel, uoči Samita objavio je svoj tekst u kome je pozvao članice EU da mnogostruko uvećaju svoje odbrambene napore, a zajedno s njima i odbrambene troškove. Mišel je formulisao svoju lozinku: „Ako želimo mir, moramo se pripremiti za rat“.

On tvrdi da „dve godine nakon izbijanja ovog rata, postaje jasno da Rusija neće stati u Ukrajini, kao što se nije zaustavila na Krimu pre deset godina. Rusija nastavlja svoju destabilizujuću taktiku – u Moldaviji, u Gruziji, na Južnom Kavkazu, na Zapadnom Balkanu i još dalje na afričkom kontinentu.“

On je najavio da će se dve godine nakon „ovog ključnog sastanka Evropskog saveta“, šefovi država i vlada EU ponovo sastati u Briselu.

„U ovom ključnom trenutku istorije, Evropa mora biti spremna da se odbrani i suoči sa hitnošću pretnje. Ova borba zahteva snažno vođstvo – da mobilišemo naše ljude, kompanije i vlade za novi duh bezbednosti i odbrane širom našeg evropskog kontinenta“, saopštio je Mišel.

Pored ovih poziva, primećena je još jedna dimenzija nove evropske situacije.

Naime, Samit EU se može usuditi opisati kao istorijski, ne zbog toga što se govorilo o sudbini zamrznute ruske imovine, već činjenice da zajednica evropskih država verovatno prvi put razgovara o prelasku privrede u ratni režim.

Evropa je bila potpuno nespremna za rat. Niko ga nije očekivao, niti je iko mislio da je to moguće. Šta su bili prioriteti? Pisani su klimatski priručnici za farmere o tome koliko ugljen-dioksida njihove krave smeju da emituju kako ne bi štetile životnoj sredini. ... Šta još?

Rodna neutralnost, multikulturalnost, ravnopravnost. Na ovoj lepoj, ružičastoj pozadini, vojna pretnja je zaboravljena.

Evropski čelnici su saopštili da je Evropski savet sve nepokolebljiviji u svojoj podršci nezavisnosti, suverenitetu i teritorijalnom integritetu Ukrajine u okviru njene međunarodno priznatih granica i zajednički ponovili: „Rusija ne sme da pobedi“.

Imajući u vidu hitnost situacije, Evropska unija je odlučna da nastavi da pruža Ukrajini i njenom narodu svu neophodnu političku, finansijsku, ekonomsku, humanitarnu i diplomatsku podršku onoliko dugo koliko je to potrebno i onoliko intenzivno koliko je potrebno, naglašeno je u zajedničkom saopštenju sa evropskog samita na vrhu.

Snažna je tendencija da se evropske bezbednost ne definiše samo u vojnim pojmovima, nego da ide značajno šire – u aspekte „hibridnog sukoba“ koji može gotovo sve da postavi kao pitanje bezbednsti, od sajber zaštite do operacija dezinformacija.

U tom smislu data je nova dimenzija širenju EU. Za Ukrajinu je skoro jasno da će na prijem morati da sačeka do završetka rata, dok je za balkanske države otvoren prozor „u pomoći da se ubrzaju neophodni procesi kako bi se zatvorila ova kapija za ruske i kineske inicijative“.

Nije sadašnji rat u Ukrajini počeo transformaciju Evrope.

Danas je 25 godina od napada NATO i bombardovanja Srbije. U tome nisu samo SAD imale ulogu, nego i brojne evropske zemlje.

Recimo, nedavno je objavljen članak o tome kako je bombardovanje Srbije uticalo na Dansku. „Važan datum u istoriji Kraljevskog danskog vazduhoplovstva (RDAF) je 30. maj 1999. Toga dana, danski F-16 bacili su bombe na neprijateljsku metu po prvi put u svojoj istoriji.

Meta je bila u Srbiji, zemlji koja se nalazi na više od 1.500 kilometara od Danske, a sa kojom Danska nije bila u legalnom ratu.

Umesto toga, ono u čemu je učestvovao RDAF bila je „humanitarna intervencija“ koja je trebalo da zaustavi potencijalni srpski genocid u pokrajini Kosovo“, naveo je danski profesor Seren Nerbi.

Ali, takva slika Evrope je nova za većinu članica koje su joj se priključile.

Evropa koja se s pravom boji Rusije, koja ne veruje Americi, koja želi da izgradi bezbednosnu i odbrambenu industriju i koja se štiti od konkurencije međunarodne trgovine je potpuno drugačija Evropa od one u koju su ušle mnoge nacije, od Portugalije, do Skandinavije i Balkana.

Sada se stvaraju obrisi nove, militarizovane Evrope. Čak i ako još nije jasno kako će ova Evropa da izgleda, očekuje se da se o tome razgovara, da se razume o čemu je reč i koja je to sada Evropa.

Evropska unija se decenijama ponosila činjenicom da je ona, pre svega, „mirovni projekat“. To je značilo da je očuvanje mira na kontinentu i među članicama unije osnovni cilj i motiv postojanja Evropske unije.

Istovremeno, EU se uspostavljala kao zajednica vrednosti u kojoj je mir, a ne rat, bio prioritetna vrednost.

U tom dvojstvu Evropska unija nije do sada, čini se, mogla da pronađe, niti da održi potreban balans.