Od Austrougarskog ultimatuma Srbiji prošlo 110 godina, rat objavljen tri dana kasnije

BEOGRAD - Na današnji dan, pre 110 godina 23. jula 1914. godine, u večernjim satima, diplomatski predstavnik zvaničnog Beča u Beogradu predao je spisak zahteva, odnosno ultimatum, Vladi Kraljevine Srbije.

Navodno odbijanje tadašnjih vlasti Srbije da izađu u susret svim zahtevim Austrougarske poslužiće kao opravdanje za napad na Srbiju, odnosno za početak Prvog svetskog rata.

Baron fon Gizl, tadašnji poslanik Austrougarske monarhije u Kraljevini Srbiji predao je tog 23. jula 1914. u 18.00 časova, Lazaru Pačuu, ministru finansija i zastupniku srpskog predsednika vlade Nikole Pašića, ultimatum.

Tim tekstom, ultimatumom zvaničnom Beogradu, vlasti Austrougarske optuživale su Srbiju da je tolerisala kako propagandnu tako i drugu podrivačku aktivnost protiv Dvojne monarhije.

Još gore, optuživana je Srbija, odnosno njeni zvaničnici, da su naoružali, prethodno pripremali i obučavali a zatim prebacili preko granice lica koja su izvršila atentat u Sarajevu 28. juna 1914, na nadvojvodu Franca Ferdinanda, prestolonaslednika Austrougarske, kao i na njegovu suprugu Sofiju nesrećnim sticajem okolnosti.

Nadvojvoda Franc Ferdinand fon Hazburg Lotaringen u posetu Bosni i Hercegovini došao je pre svega kako bi ispratio vojne manevre koje je vojska K und K monarhije upravo održavala u BiH. Bila je to očigledna demonstracija sile. Predviđeno je bilo, osim vojne inspekcije, više drugih prigodnih manifestacija manje više uobičajenih u vreme zvaničnih poseta tako visokog gosta, poput susreta sa lokalnim uglednim licima ili svečanog otvaranja nove zgrade Zemaljskog muzeja u Sarajevu.

U pratnji nadvojvode Franca Ferdinanda nalazila se i njegova supruga Sofija vojvotkinja od Hoenberga. Pošto je to bio takozvani morganatski brak, dakle zajednica osoba nejednakog statusa, glava kuće Habzburg Franc Jozef odredio je da potomci Franca Ferdinanda i vojvotkinje Sofije nemaju pravo nasleđa prestola. Iako pripadnica visokog plemstva Sofija rođena kao grofica Hotek, nije bila iz porodice vladarskog ranga. Zvanje vojvotkinje od Hoenberga dobila je 1909.

Tokom suđenja Gavrilo Princip je izjavio da je njena pogibija bila nenamerni sticaj okolnosti.

Atentat se dogodio u nedelju, 28. juna 1914, na Vidovdan. Pošto je to dan kada Srbi slave Svetog cara Lazara, i druge kosovske mučenike stradale u boju protiv Turaka na polju Kosovu 1389. dolazak inače omrznutog Franca Ferdinanda doživljen je kao gruba provokacija.

Atentatori su bili raspoređeni duž rute u Sarajevu kojom se očekivao prolazak povorke vozila s visokim gostima. Nedeljko Čabrinović je u 10.10 pokušao atentat, bombom, bezuspešno. Kolona vozila nastavila je kretanje gradom u 10.45, i pošto je greškom zastala kod Latinske ćuprije, na visoke goste je pucao Gavrilo Princip. Nadvojvoda i vojvotkinja su ubrzo izdahnuli.

Prilikom istraga sprovođene u Sarajevu posle atentata, utvrđeno je da su Trifko Grabež, Nedeljko Čabrinović i Gavrlo Princip, atentatori, prethodno boravili u Srbiji, kao i da su odande doneli oružje, te da su imali kontakte s pojedinim službenim licima Srbije, poput Vojislava Tankosića, Radeta Malobabića, Milana Ciganovića, koji su im pomogli i prebacivanje preko granice.

Istraga je utvrdila da zvanični Beograd, odnosno vlasti Kraljevine Srbije nisu imale nikakve veze s atentatom, ali pojedinci iz sastava aparata pomogli su potonje atentatore.

Zvanični Beč, zahtevao je službeni odgovor Beograda na ultimatum najkasnije u roku od dva dana.

Zahtevi izrečeni u ultimatumu nisu ostavljali dilemu da je on sročen tako da bude odbijen. Namera je nesumnjivo bila da zvanični Beograd odbije zahteve, odnosno da se iznađe izgovor za rat.

U Beču je postojalo uverenje da će odlučna vojna akcija protiv Srbije brzo rešiti problem, kako su ga oni videli, s nacionalnim pokretom Srba.

Austrougarske vlasti, i civilne i vojne, javnost takođe, bili su uvereni u laku vojnu pobedu.

Srbi su u Beču doživljavani kao remetilački element čije je uništenje životno pitanje Monarhije.

Postojalo je uverenje da Srbija nije sposobna da pruži ozbiljniji otpor Austriji, odnosno da će austrougarske trupe munjevitim ratom brzo poraziti Srbe.

U Srbiji, sa druge strane, opšti stav je bio da sukob s Austrougarskom valja na svaki način izbeći.

Iako pobednik u dva balkanska rata, protiv Turske, i Bugarske, 1912/1913, iz kojih je upravo izašla, Srbija je bila teško iscrpljena, uz velike ratne žrtve.

Bilo je očigledno da su zemlji neophodne godine postupnog oporavka. Mir je bio životno pitanje Srbije.

Zvanični Beč pritom, u čemu je postojao i podsticaj Berlina, smatrao je da je upravo takva teška situacija Srbije, odgovarajuća prilika za brz konačni obračun. Ozbiljan otpor nije očekivan.

Ultimatum je sadržao deset tačaka.

Zahtevana je obustava svake propagande protiv Austrougarske, prestanak rada i raspuštanje svih organizacija koje, po viđenju Beča, delaju protiv Austrougarske, poput Narodne odbrane. Takođe da se iz državne službe, i vojne i civilne, odstrane oni za koja predstavnici Austrougarske tvrde da su se bavili podrivačkim radom protiv Dvojne monarhije, pa i da se iz obrazovnog sistema uklone materijali protivni interesima Beča.

Insistirano je na efikasnom zatvaranju granica za protok takvih lica i materijala. Zahtevano je hapšenje svih osumnjičenih za pomoć u atentatu, najbrže moguće.

Insistiralo se pritom na učešću austrougarskih službenih lica na teritoriji Srbije prilikom istraga. Kao i sprovođenje sudskih postupka protiv navedenih lica u saglasnosti sa organima Austrougarske.

Srpska kraljevska vlada, suočena se perspektivom rata s višestruko nadmoćnijom Austrougarskom, izašla je u susret svim zahtevima zvaničnog Beča, izuzev učešća njenih organa u sudskom postupku.

Zvanična Srbija, vlada i predstavnici krune, naglašavali su žaljenje i svaku vrstu osude tragičnog čina koji se dogodio u Sarajevu. Vlasti Srbije uhapsile su majora Vojislava Tankosića, u toku je bila potraga za drugima, poput Milana Ciganovića. U svakom smislu vlada u Beogradu pokazivala je popustljivost u nadi da će rat ipak biti izbegnut.

U Beču i Berlinu procenjeno je međutim da je moment za rat nastupio. Izgovor za napad na Srbiju tražen je prethodno godinama.

Vladari dve zemlje Franc Jozef Habzburg Lotaringen i Vilhelm II Hoencolern, još tokom prve sedmice jula usaglasili su korake oko započinjanja rata.

Odgovor zvanične Srbije na ultimatum bio je vrlo odmeren i u svakom smislu popustljiv. Odgovor koji su sročili Nikola Pašić i Stojan Protić, Pašić je dostavio u poslanstvo Austrougarske u Beogradu neki minut pre 18. časova 25. jula.

Odgovor srpske vlade međutim nikoga od austrougarskih zvaničnika nije ni zanimao.

Neretko je navođeno da je zahteve koje je Beč postavio Beogradu ultimatumom jula 1914, ser Edvard Grej, ministar spoljnih poslova Britanije, opisao kao najteže koje je ikada jedna država uputila drugoj.

Tri dana potom, 28. jula Austrougarska je Srbiji je i formalno objavila rat, započevši ratna dejstva još pre objave. Bio je to početak Svetskog rata.