Dragan Bisenić: Resurs za posredovanje u ukrajinskom sukobu

BEOGRAD - Od početka ukrajinskog sukoba "obnovljena nesvrstanost“ dobija novi prostor, a to što Srbija ima veoma bliske odnose s većinom nesvrstanih zemalja, poštovanje i dobar glas u svetu „globalnog juga“, je spoljnopolitički resurs čija vrednost će samo da raste, a ne da pada, ocenio je novinar Dragan Bisenić.

Srbija s pravom i sa neophodnošću treba da učestvuje u raspravi o globalnim pitanjima, ne samo zato što se ta pitanja tiču nje, nego i zbog toga da bi demonstrirala da njena pozicija nije bez snažnog oslonca u ogromnom broju država sveta, bez obzira na to što one u većini nisu evropske, ocenio je Bisenić i ukazao na stav austrijskog ambasadora Klausa Velfera da bi Srbija potencijalno mogla da ima ulogu i u diplomatskom procesu okončanja rata Rusije protiv Ukrajine.

U autorskom tekstu za Tanjug Bisenić piše:

Rusko – ukrajinski sukob doveo je do novog rasporeda u svetu i novih odnosa među državama koji se uspostavlja na osnovu držanja i stavova prema jednoj ili drugoj strani. Novi poredak je uspostavljen u znatno različitim percepcijama, narativima i preferiranim odgovorima između transatlantske zajednice s jedne strane i ključnih članova “globalnog juga” s druge strane. Nekoliko važnih medija je već opisalo ovaj jaz, a novi izveštaj Evropskog saveta za spoljne odnose sadrži ubedljive podatke istraživanja koji to dokumentuju.

Skup predstavnika globalnog “vojno – industrijskog kompleksa”, Konferencija o bezbednosti u Minhenu, pokazala je isti rascep. Zapadne zemlje i SAD sa još nekoliko saveznika, čine snažan front koji se nalazi na ukrajinskoj strani. Na strani Rusije nalazi se nekoliko država, poput Belorusije, Malija, Nikaragve, Sirije i Severne Koreje. Ali, to je samo manji deo sveta.

U izjašnjavanju za rezolcije UN vidi se našto drugačija slika. Na poslednjem glasanju, 23. februara usvojena je rezolucija kojom se traži prekid vatre i povlačenje ruskih snaga. Za nju je glasala 141 država, a 32 su bile uzdržane. Među njima su bile dve najmnogoljudnije zemlje sveta, Kina i Indija, ali neke druge mnogoljudne zemlje sveta: Etiopija, Pakistan, Bangladeš i Vijetnam koji čine skoro polovinu stanovništva zemljine kugle. Kada se odnos prema ovom sukobu ocenjuje na osnovu broja država koje su bile spremne da uvedu sankcije Rusiji, poput Evropske unije, SAD i zapadnih zemalja, dolazi se do najnepovoljnijeg odnosa prema stavu zapada, jer cela Afrika, Latinska Amerika i skoro cela Azija nisu na strani najrazvijenijih država.

Države van transatlantske koalicije (uključujući važne sile kao što su Indija, Brazil ili Saudijska Arabija) nisu se pridružile naporima Zapada da sankcionišu Rusiju i ne vide sukob u istim apokaliptičnim terminima kao većina zvaničnika na Zapadu. Činilo se, recimo, da su atlantisti u Minhenu zbunjeni ovim stavom, a jedan od šefova zapadnog trusta mozgova kritikovao je ove države govoreći: „Ova konferencija nije o moralnoj dvosmislenosti”. Sve te zemlje žele da ostanu van realnog učešća u sukobu, tako što žele da zadrže mogućnost da održavaju ekonomsku, privrednu i kulturnu saradnju sa obe države.

Ovakav odnos sveta prema konfliktu koji već celu godinu potpuno absorbuje Evropu i zapadnu hemisferu nije ostao nezapažen i bez odgovarajućeg odgovora zapadnih zemalja. Savet Evropske unije više puta je usvajao zaključke kojima se traži aktivnija uloga evropskih država u sticanju podrške u ovim zemljama, dok su SAD posle 8 godina organizovale u decembru samit sa državama Afrike. Američki predsednik Bajden išao je tako daleko da je eksplicitno priznao u govoru na samitu „nezamislive okrutnosti“ i ropstvo kao „izvorni greh moje nacije“ i priznao da zemlje Afrike zaslužuju da se angažuju pod sopstvenim uslovima i u skladu sa sopstvenim potrebama .

Upravo se u regionu „globalnog juga“ SAD i Evropa bore za naklonost od početka rata, ali u tome nemaju uspeha. Čvrstinu stava s kojim se zapadne zemlje suočavaju ilustruje odlučno odbijanje brazilskog predsednika Lula, koji je direktno u Vašingtonu odbio američki zahtev da uvede sankcije Rusiji.

Odmereni stav „globalnog juga“ ne znači da je „proruski“; to znači da te države samo vode računa o svojim interesima koliko i druge zemlje. To takođe znači da jaz između Zapada i takozvanog „ostatka“ verovatno neće nestati.

Od početka ukrajinskog sukoba počela je rasprava o tome da li sve ovo pokazuje da „obnovljena nesvrstanost“ ili „nesvrstanost 2.0“ dobija novi prostor i ukazuje da nesvrstanost očigledno još uvek nije iscrpila sve svoje resurse, što je činjenica koju malo ko nije primetio posle 24. februara 2022.

Sve ovo, naravno, tiče se i Srbije i njene spoljnopolitičke orijentacije. Srbija se cele godine nalazi pod pritiskom ne samo da uvede sankcije, nego i da prihvati nezavisnost Kosova i njegovo članstvo u međunarodnim organizacijama i na kraju, Ujedinjenim nacijama. U Srbiji su počela, a sada u Ukrajini nastavljena, da se prelamaju neka od najvažnijih i najkrupnijih pitanja svetskog sistema i svetske politike. To su pitanja teritorijalnog integriteta i suvereniteta, upotrebe sile u unutrašnjim i međunarodnim odnosima, prava na samooprdeljnje i otcepljnje, jednostrano proglašene nezavisnosti kao i mešanja u poslove drugih država.

Srbija ima veoma bliske odnose s većinom nesvrstanih zemalja, upravo zbog toga što se nije odrekla tog spoljnopolitičkog nasleđa, zahvaljujući čemu je tri puta u poslednjih nešto više od deset godina organizovala samite Pokreta nesvrstanih gde je na svakom od njih učestvovalo više od 120 država. Poslednji skup organizovan 2021. u Beogradu na kojem je bilo više od 50 šefova država i vlada, pokazao je da Srbija uživa poštovanje i dobar glas u svetu „globalnog juga“. To je, nesumnjivo, spoljnopolitički resurs čija vrednost će samo da raste, a ne da pada.

To potvrđuju i autori izveštaja Evropskog Saveta za spoljnu politiku, objavljenog u poslednjoj nedelji februara, priznati stručnjaci za istočnu Evropu i Rusiju, Timoti Garton Eš, Ivan Krastev i Mark Leonard koji su na više mesta u svojim zaključcima, skrenuli pažnju na rastući značaj stavova „neatlantskog bloka“ u budućoj organizaciji sveta. Evropljani i Amerikanci se slažu da treba da pomognu Ukrajini da pobedi, da je Rusija njihov očigledni protivnik i da će dolazeći globalni poredak najverovatnije definisati dva bloka predvođena SAD i Kinom. Nasuprot tome, građani Kine, Indije i Turske preferiraju brzi završetak rata čak i ako Ukrajina mora da ustupi teritoriju. Ljudi u ovim nezapadnim zemljama, pa i u Rusiji, takođe smatraju da je pojava multipolarnog svetskog poretka verovatnija od bipolarnog uređenja.

„Zapadni lideri treba da uzmu u obzir da se konsolidacija Zapada događa u sve izrazitije podeljenom postzapadnom svetu; i da će nove sile kao što su Indija i Turska delovati po svojim uslovima i odupreti se pritisku da budu uhvaćene u makaze bitke između Amerike i Kine“, upozorio je Timoti Garton Eš.

Srbija, zbog toga, s pravom i sa neophodnošću treba da učestvuje u raspravi o ovim globalnim pitanjima, ne samo zato što se ta pitanja tiču nje, nego i zbog toga da bi demonstrirala da njena pozicija nije bez oslonca i da Srbija nije bez snažnog oslonca u ogromnom broju država sveta, bez obzira na to što one u većini nisu evropske.

To što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u Dohi učestvovao na Samitu najnerazvijenijih država, a samo koji dan ranije, ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić, na Samitu nesvrstanih u Bakuu adekvatan je korak u sadašnjoj situaciji u svetu i usklađen sa potrebama i ciljevima Srbije. Uostalom, kapacitet Srbije i širok manevarski prostor da deluje u ovoj grupi država čine je jedinstvenom evropskom državom koja je to u stanju da učini, iako formalno nije članica nesvrstanih, a kandidat je za članstvo u EU. Imalo bi rezona da to Srbija koristi na puniji i ambiciozniji način, tim pre što ima neuporedivo bliskije i više prijateljske donose sa nizom država koje igraju važnu ulogu u „nesvrstanima 2.0“, poput Egipta, Indije, UAE, Saudijske Arabije, Kine, Irana i mnogih drugih.

To je primetio i austrijski ambasador Klaus Velfer u svoj obimnoj analizi spoljnopolitičkog položaja Srbije sačinjenoj krajem prošle godine. Velfer je u punoj meri reafirmisao nesvrstano nasleđe spoljne politike Srbije, dajući joj potencijalno veliki značaj u okončanju ukrajinskog rata. On konstatuje da se „Srbija naginje Rusiji, a naglašava važnost očuvanja teritorijalnog suvereniteta Ukrajine sa osvrtom na stav Srbije da ne priznaje Kosovo kao nezavisnu državu“ i zaključuje: „Stoga ne bi bilo apsurdno zamisliti ulogu Srbije u diplomatskom procesu okončanja rata Rusije protiv Ukrajine, možda u dogovoru sa partnerima. Realno, Kina i možda Indija biće, najverovatnije, ključni sagovornici SAD i NATO-a, kada sazre vreme da se postigne rešenje između Rusije i Ukrajine“.

„Srbiju treba držati na oku“, podseća Klaus Velfer.