Dragan Bisenić: Pobuna u Rusiji okončana pre najcrnjeg scenarija

BEOGRAD - Rusija se proteklih dana usred rata našla na ivici ambisa, a samo tanka nit delila ju je da se u njega ne surva, ocenio je novinar Dragan Bisenich i dodao da je spas stigao od beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka, koji je posle celodnevnih razgovora, ubedio vodju Vagnera Jevgenija Prigožina da zaustavi kretanje svojih jedinica ka Moskvi.

Jasno je da niko ne želi rasulo i potpuni gubitak kontrole u zemlji s najvećim arsenalom nuklearog naoružanja i kada bi se zapad stavio pred izbor Putin ili haos, nemojmo sumnjati da bi izabrao Putina, ocenjuje Bisenich, ali napominje da che okončana pobuna ostaviti traga u ruskom društvu, političkoj klasi, a svakako i u vojnim jedinicama.

U autorskom tekstu za Tanjug Bisenić piše:

“Rusiju direktno kontroliše Bog, a ako to nije slučaj, onda nije jasno kako ona uopšte postoji”, ustvrdio je ruski feldmaršal nemačkog porekla, Kristofer Minih. Nešto slično, ali u drugom tonu, rekao je i car Aleksandar II. “Upravljanje Rusijom nije nimalo teško, ali je apsolutno beskorisno“, kazao je ovaj ruski vladar. U delimičnu istinitost ovih reči uverili su se svi koji su poslednja dva dana pratili rusku dramu, kada se ova zemlja, usred rata, našla na ivici ambisa. Samo tanka nit delila ju je da se u njega ne surva.

U jeku sukoba, ruski predsednik Vladimir Putin javno se obratio i teškim rečima u beskompromisnom jutarnjem obraćanju osudio ovaj potez. Nazvao ga je pobunom u kojoj je Rusiji „zaboden nož u leđa“, a po karakteru okvalifikovao kao izdaju zbog koje će svi učesnici u njoj biti kažnjeni, ali nije pomenuo Prigožinovo ime. Kanali na društvenim mrežama koji su bliski grupi Vagner već su poručili da je Putinov nastup njegova "velika greška" i da će Rusija "uskoro imati novog predsednika".

Činilo se da će pobuna paravojne grupe Vagner i njenog šefa Jevgenija Prigožina da uvede Rusiju u dramu u kojoj će da nestane njena politička stabilnost, a još više sposobnost vojske da vodi dalje operacije na ukrajinskom frontu. Da bi se razumelo šta je u pitanju, ukazujemo na video snimke na društvenim mrežama na kojima se vide ljudi koji s prozora kliču Vagneru, radujući se što je neko osporio vlast. Tu se vide i oni koji su se radovali kada je Vagner oborio dva vojna helihoptera, u kojima je stradalo 15 vojnika.

Spas je stigao sa sasvim neočekivane strane, od beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka, koji je posle celodnevnih razgovora, ubedio Prigožina da zaustavi kretanje svojih jedinica ka Moskvi i vrati ih nazad u kasarne, a da sam Prigožin ode u Minsk, kod Lukašenka s kojim se poznaje 20 godina. Na ovaj način sprečeno je da pobuna dostigne svoj vrhunac koji bi bio direktna oružani sukob sa armijskim snagama, uz obostrano velike žrtve. Tada bi događaji krenuli putem sa kog više ne bi bilo povratka. On bi značio širenje i produbljivanje unutrašnjeg sukoba, ruske vojne poraze na ukrajinskom frontu, mogućnost gubitka Krima i na kraju, uverljivu pretnju Kremlja o upotrebi nuklearnog oružja ili još verovatnije, direktnu upotrebu taktičkog nuklearnog oružja protiv ukrajinskih snaga. A sve to u zbiru, predstavlja stvarnu pretnju opstanku Rusije. Bila bi to istovremeno repriza 1917. godine, samo što ovoga puta ne bi bilo boljševika koji su bili u stanju da povrate iz ponor nacionalne propasti. Ostali bi samo rasulo, haos i anarhija koje ne bi želeli ni oni koji Rusiji predviđanju najcrnju sudbinu.

Zahvaljujući spletu okolnosti, "božjoj kontroli" koju pominje Minih ili lakoći upravljanja Rusijom koju je istakao car Aleksandar II, a možda i političkoj mudrosti svih koji su bili neposredno uključeni u ovaj konflikt, pobuna je okončana i stvoreni su uslovi za daljnje konsolidovanja političke situacije. Najdarmitičnija faza je prošla, ali to ne znači da su uklonjene suprotnosti i uzroci koji su je omogućili i doveli do nje. Nije retka situacija da se vojne jedinice u manjim ili većim formacijama bune tokom ratnih sukoba. Takvih pobuna ima sijaset u brojnim svetskim ratovima. Rusija je samo u poslednje tri decenije bila direktna pozornica dva pokušaja vojnog udara – protiv Gorbačova 1991. i protiv Jeljcina 1993. Godine. Prvi je završen bez prolivanja krvi, dok je u drugom bilo oko 2 000 žrtava. Prvi je po svom sadržaju i formi, manje ili više, bio operetskog karaktera, jer su se najvažniji učesnici toliko napili da nisu bili u stanju da formulišu i sprovedu ni jednu racionlnu odluku, a u drugom nisu osigurali podršku dominatne frakcije ruske vojske koja nije želela "povratak na staro" i komunističku vladavinu. Za razliku od prethodna dva pokušaja, izazivač sistemu bila je vojno respektabilna formacija sa procenjenih 30 000 do 50 000 pripadnika, sa iste ideološke strane kao i vlast, ali daleko tvrđa i rigidnija u shvatanju odnosa prema vojnim operacijama u Ukrajini. Još više, grupa Vagner iz njega nosi priznatu slavu osvajača Bahmuta i učesnika najtežih bitaka koja je stekla poštovanje širom Rusije. Za to su joj javno odata priznanja i tokom pobune, od strane svih koji su osudili potez grupacije – od predsednika Putina, preko patrijarha Kirila i generala Surovikina. Vagnerova pobuna, imala je, dakle, šanse na uspeh. Ali, ono što bi kasnije sledilo, verovatno bi je učinilo malom pobedom u velikom ruskom porazu.

Korišćenje privatnih vojnih snaga teško da je nova pojava. Ruska vojna doktrina odmah posle poraza u Avganistanu uvidela je poteškoće koje stvara upotreba regularnih vojnih jedinica u ratovima ili produženim sukobima. Pošto su gubici neminovni, oni koji pretrpe gubitke, porodice, prijatelji, zajednica, brzo se okreću protiv rata i postaju njegovi protivnici. Da bi se izbegao ovakav raskorak između armije i društva, da se građani ne bi otuđili od političkog vođstva i ciljeva rata, stvaraju se neregularne, paravojne jedinice, od dobrovoljaca ili od profesionalaca koji su plaćeni za ratovanje.

Vagner je privatna vojna sila, tehnički pod ugovorom sa delom ruske vlade. Njeno ime – "Vagner" povezuje se s nemačkim kompozitorom Rihardom Vagnerom, nacističkim idolom u muzici. Vagnerov zloglasni esej "Judaizam u muzici" i njegov entuzijastički prijem od strane nacista su opšta stvar, ali drugi aspekt njegovog političkog angažovanja dobio je nedovoljnu pažnju. To je njegov odnos prema anarhizmu. Na vezu između Vagnera i anarhizma direktno su ukazali Teodor Adorno, Džordž Bernard Šo, Maks Nordau, ruski anarhisti i francuski simbolisti. Šo poredi Zigfrida s Bakunjinom. Levičarski revolucionari otkrili su Vagnera mnogo pre nacista. Socijalisti, komunisti, socijaldemokrate i anarhisti, svi su našli oslonac u Vagnerovom delu. Nakon boljševičke revolucije, u Lenjinovo doba, Vagner je kratko bio u modi kao nosilac proleterske kulture. Tek kada su ga oni napustili, preuzeli su ga nacisti.

Plaćenicima koje zapošljava ne komanduje vojska, već civil. Oni broje oko 25.000 do 30.000 – nešto manje od ruskih konvencionalnih oružanih snaga, ali ne tako dramatično – i zauzimaju oko 30 od više hiljada kilometara dugih linija fronta. Pa ipak, Vagner je bio jedini kontingent ruskih snaga koji je redovno napredovao ka oblastima pod kontrolom Ukrajine.

Potreba za Vagnerom pojavila se kada je general Gerasimov uvideo da postojeći kontignet ruskih vojnih snaga neće biti dovoljan da ispuni zadatke na ratištu. Vagner se pojavio kao prvorazredna snaga kada se septembru prošle godine ruska vojska povukla iz Hersona i velikih delova osvojenih teritorija što je proizvelo ogroman šok u ruskom društvu i otvorilo brojna pitanja o planiranju i izvođenju čitave akcije, ali i sposobnosti komandnog kadra, generala i rukovodilaca u Ministarstvu odbrane. Od tada pa sve do sada, na frontu je vladalo zatišje tokom koga je Vagner vodio teške i iscrpljujuće borbe sa ogromnim žrtvama za Bahmut. Tokom tih borbi, Jevgenij Prigožin se profilisao u bespoštednog javnog kritičara nesposobnih generala, korumpirane elite, profiterskih oligarha i nekvalifikovanog Ministarstva odbrane.

Prigožin je bio u permanentnom sukobu s vojnim vrhom koga otvoreno optužuje za nesposobnost, korupciju i pogrešno vođenje rata. Prigožin je sve to činio na društvenim mrežama, prikazujući scene borbi, žrtve, poginule ruske vojnike, tako da on zapravo prenosio rat uživo i bio njegov jedini ovlašćeni konferansije. Njegov omiljeni komandant bio je general Surovikin, a glavni negativci su ministar odbrane Sergej Šojgu i načelnik Generalštaba Valerij Gerasimov. „Gerasimov i Šojgu“, piše Prigožin, „samo sede i kikoću se u svojim kancelarijama i pokušavaju da smišljaju intrige“. Pre samo tri meseca, Ministarstvo odbrane uputilo je medijima dopis u kojem je tražilo da se više ne obraća pažnja na Prigožinove izjave i žalbe.

Prigožin je zato Šojgua okarakterisao kao „nesposobnu budalu“. To mišljenje delili su, a i danas dele mnogi Rusi, a što je još važnije, pripadnici državnog aparata na različitim nivoima moći i stratifikacije. Mnogi od njih osećali su u Prigožinu snagu koja može da izazove vlast, a slična razmišljanja imale su i zapadne vlade koje su sa interesovanjem pratile javnu kampanju šefa Vagnera i odbijale da grupu stave na listu terorističkih organizacija, što je bio neprestani ukrajinski zahtev.

To strpljenje na kraju im se isplatilo, jer su same ideje, a ne tek stvarne scene unutrašnjeg ruskog raskola koje su obišle svet, nešto što je svaki protivnik Rusije priželjkivao. Ali, oprezno. U zapadnim reagovanjima, koji se inače u celokupnom sastavu, nalazi u sukobu s Rusijom, nije bilo javnog radovanja niti likovanja. Jasno je da niko ne želi rasulo i potpuni gubitak kontrole u zemlji s najvećim arsenalom nuklearog naoružanja. Kada bi se zapad stavio pred izbor Putin ili haos, nemojmo sumnjati da bi izabrao Putina.

Ova okončana pobuna, može da se očekuje, ostaviće traga u ruskom društvu, političkoj klasi, a svakako i u vojnim jedinicama. Koliko dubok će biti taj trag, zavisiće od rezultata koje ruska vojska bude ostvarivala na frontu. Imajući u vidu da je Vagnerov potez bio neočekivan i za sve iznenađujući, možda je trenutak da počne da se računa i na druge, do sada neočekivane i izenađujuće događaje.