Godišnjica rušenja Musolinija i pada fašizma

RIM – Pre osam decenija, 25. jula 1943, u jeku Drugog svetskog rata, u Rimu je oboren sa vlasti Benito Musolini lider fašističkog režima. Bio je to krupan događaj sa posledicama širokog značaja, između ostalog i na prostoru tadašnje okupirane Jugoslavije.

Musolini je oboren usled nagomilanog nezadovoljstva ne samo građanstva ili drustvenih elita Italije nego i unutar političke partije koju je stvorio i vodio.

Neposredan povod svakako je bilo uspešno iskrcavanje saveznika na Siciliji. Bio je to zapravo tek vrhunac niza poraza koje je Italija doživela vezavši se za sudbinu Nemačke tokom Drugog svetskog rata. Kratkotrajni uspesi onovremenog italijanskog imperijalizma i konačni sunovrat bili su plod vezanosti za politiku Berlina.

Musolini se na čelu Italije nalazilo od 1922, do jula 1943, duže od dve decenije. Fašističku partiju osnovao je marta 1919. Bila je to grupacija koja je okupljala uglavnom nezadovoljne veterane. Reč je bila o ljudima koji su se vratili iz rata da bi se ispostavilo da ih potom ne čeka više ništa. Kriza je bila opšta. Domoći se zaposlenja bilo je gotovo nemoguće. Nacija je bila blokirana štrajkovima, buntovima, revolucionarnim gestovima, na ivici gladi. Pod utiskom boljševičke revolucije u Rusiji zahtevane su korenite promene. Društvene elite Italije bile su očajne. Revolucija se činila neizbežnom. Musolinijevi sledbenici su međutim ubrzo pokazali da se, kako su ga oni tumačili, nacionalno neodgovorno ponašanje da razbiti batinom, upotrebom grube sile.

Posledice su bile vidne već oktobra 1922, kada je upriličen paradni takozvani Marš na Rim. Kralj Vitorio Emanuele III ponudio je mandat za sastav Vlade Musoliniju. Prava diktatura usledila je koju godinu docnije, 1924. godine. Istina je da je fašistički režim uveo neke socijalne mere, sa ciljem da se pridobiju tradicionalno levo orjentisani slojevi. Ono međutim što je fašiste zanimalo, nije bila socijalna politika nego nacionalna ekspanzija.

Opsesija fašista bilo je imperijalno širenje, posebno na prostoru Afike, širom Mediterana, ali i drugde. Musolini je tako dosledno stajao na stanovištu da Kraljevinu Jugoslaviju treba uništiti s ciljem pripajanja Dalmacije, Crne Gore, priobalja uopšte. Sličan stav postojao je prema Grčkoj, Jonska ostrva recimo, smatrana su italijanskom zonom. Albaniju je Italija u potpunosti okupirala aprila 1939, a već gotovo deceniju ranije vladala je ekonomijom te zemlje.

U Africi, vodeća opsesija je bila osvajanje Etiopije. To je smatrano pitanjem nacionalnog ponosa zbog činjenice da su italijanske trupe teško potučene prilikom pohoda na Etiopiju 1896, kod Adue, od strane etiopskog cara Menelika II. U ratu koji je trajao od oktobra 1935. do februara 1937. Italija je zauzela Etiopiju. Obrazovana je potom takozvana Italijanska Istočna Afrika, u koju su takođe uključene Eritreja i Italijanska Somalija.

Sve ukupno međutim u Rimu je smatrano da je to tek početak. U trenutku slabosti Musolini je za sebe rekao da on nije "sakupljač pustinja". Konkretno, čitava Italijanska kolonijalna imperija, a sadržala je osim Istočne Afrike i Libiju i Dodekanez, zapravo je samo koštala Italiju. Donosila je sasvim mršave koristi, izuzev nekakvog nacionalnog prestiža. Nasuprot drugim silama kojima su kolonije donosile obilne prihode, a u svakom slučaju pokrivale troškove lokalne administracije i obezbeđenja.

Dalji imperijalni planovi podrazumevali su, sa stanovišta službenog Rima, otimanje britanskih i francuskih poseda na Mediteranu i u Africi (Korzika, Tunis, Egipat, Sudan). Sve to nije bilo moguće ostvariti drugačije nego pobedonosnim ratom. Musolioni se dakle nadao da će ambicije ove vrste ostvariti pobedom uz bok Nemačke.

Oktobra 1940. Italija je iz Albanije napala Grčku. Bio je to vojni fijasko. Ovaj rat će međutim dovesti do invazije Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju i Grčku, aprila 1941. Razlog je bilo britansko vojno prisustvo u Grčkoj, što Nemačka nije tolerisala. Drugi svetski rat je već uveliko trajao, od pocetka septembra 1939.

Borbe u Africi dokrajčile su imperijalne snove Italije. Istočcna Afrika izgubljena je novembra 1941. Libija januara 1943. Rat je odneo stotine hiljada žrtava sasvim uludo. Posebno je rat na Istočnom frontu za Italijane bio neka vrsta ovozemaljskog pakla. Nacija koja ni u najboljim danima nije bila baš sita sada je bila sasvim očajna.

Italija je potrebe u hrani uvek zadovoljavala uvozom. U doba opšteg rata obezbeđivanje hrane postalo je nerešiv problem.

Pošto su saveznici ovladali Severnom Afrikom, maja 1943 zauzet je Tunis, najbliži italijanskom kopnu. Usledila je invazija Sicilije 10. jula.

U dogovoru sa kraljem Vitoriom Emanuelom III, koji je bio zabrinut za budućnost kuće Savoja na prestolu Italije, Dino Grandi jedan od najviših fašista, bivši ministar i ambasador, čelnik Komore fašističkih korporacija, uspeo je tokom zasedanja Velikog fašističkog veća 24. na 25. jul 1943. da Musolini bude nadglasan, odnosno da se većina izjasni protiv njega.

To se zapravo dogodilo u ranim jutarnjim satima 25. jula 1943.

Kada je Musoloni potom pokušao da sa kraljem razjasni pitanje novog mandatara, po nalogu kralja uhapšen je. Novi predsednik vlade Italije postao je maršal Pjetro Badoljo.

Bila je to lavina koja će dovesti do kapitulacije Italije septembra 1943. Fašistička partija se postupno raspadala, osim tvrdog jezgra koje će se okupiti na severu uz Musolinija kog je spektakularnom akcijom septembra oslobodio Hitlerov komandos Oto Skorceni. Tako je proglašena takozvana Italijanska socijalna republika, zapravo zona gde su se još uvek nalazile nemačke trupe.

Tokom perioda od pada Musolonija do potpisivanja kapitulacije 3. septembra, a što je objavljeno tek 8. septembra, italijanska vojska se raspala, kralj i vlada su pobegli iz Rima put Brindizija.

Na prostoru okupirane Jugoslavije kapitulacija Italije septembra 1943, imala je još jednu važnu posledicu. Italijanske trupe su ogroman deo naoružanja i vojne opreme prepustile pokretu otpora, odnosno partizanskim odredima. Bio je to važan momenat. Zapravo prvi put od početka otpora ustanici su valjano naoružani i opremeljeni.

Pad fašizma imao je ogroman simbolički značaj, rat je međutim u Evropi potrajao do maja 1945.