Na današnji dan objavljena je Atlantska povelja

BEOGRAD - Britanski premijer Vinston Čerčil i predsednik SAD Frenklin Ruzvelt usaglasili su i obelodanili Atlantsku povelju 14. avgusta 1941.

Taj dokument bio je temelj na kojem je uobličen poredak poratnog Zapada, a umnogome i čitavog sveta.

Na temeljima Atlantske povelje ustrojen je nakon Drugog svetskog rata koncept Ujedinjenih nacija, sa pratećim telima predviđenim za međusobnu ekonomsku i finansijsku saradnju, ali i osnivačke norme Severnoatlantskog pakta aprila 1949.

Atlantskom poveljom avgusta te 1941. svetu je zapravo predstavljena vizija boljeg poratnog sveta.

Britanija i SAD su tada usaglasile više neophodnih normi koje su pre svega imale za cilj da negiraju sve ono što je oličavala nacistička Nemačka.

Bilo je to vreme teških borbi rane faze Drugog svetskog rata.

Pošto je Francuska poražena i okupirana juna 1941, Britanija se našla usamljena u ratnim naporima protiv nacističke Nemačke.

Sjedinjene Države tada još nisu ušle u rat ali je podrška Britaniji bila neupitna, iako delom prikrivena, a pogotovo, čitav vrednosni model na kojima su utemeljene SAD bio je suštinski suprotstavljen svemu onome što je oličavala nacistička Nemačka. Sjedinjene Države će ući u rat decembra 1941, posle napada Japana na Perl Harbur.

Atlantska povelja sadržala je osam ključnih odrednica.

Dve zemlje potpisnice, Britanija i SAD, odmah su naglasile da nemaju pretenzija na ma čije teritorije.

Priznato je međutim principijelno pravo samoopredeljenja naroda, a takođe i pravo teritorijalnih promena u skladu sa etničkim prilikama odnosno raspoloženjem matičnog stanovništva.

Naglašena je takođe potpuna demilitarizacija zemalja agresora, kao i opšte razoružanje.

Povelja je predviđala i više ekonomskih mera s namerom da se u poratnom periodu ustroje pravedniji ekonomski odnosi među državama.

Proklamovano je tako ukidanje ranijih trgovinskih ograničenja, sloboda pomorskog saobraćaja, kao i ekonomska saradnja. Naglašeno je takođe da, nasuprot onome što se dogodilo nakon Prvog svetskog rata, ne smeju uslediti kaznene mere na polju ekonomskih odnosa. Postojala je očigledno svest da je takva politika imala pogubne posledice kako je recimo Džon Majnard Kejnz ukazivao još u vreme mirovnih sporazuma po okončanju Prvog svetskog rata a i u potonjim godinama.

Sastavni deo dokumenta bila su i proklamovana načela, uostalom deklarativnog karaktera, o opštem napretku, društvenom blagostanju, slobodi od oskudice, čak i slobodi od straha.

Vinston Čerčil i Frenklin Ruzvelt tekst Atlantske povelje usaglasili su tokom konferencije u vojnoj bazi Argentija u Plancerija zalivu na ostrvu Njufaundlend. Od marta 1949, Njufaundlend je sastavni deo Kanade. Prethodno je bio posebna prekomorska teritorija, pod vlašću Engleske od 1583, najstarija kolonija te zemlje.

Načelima proklamovanim u Atlantskoj povelji pridružile su se potom i vlade drugih savezničkih zemalja.

Na međusavezničkom samitu, održanom u Londonu 24. septembra 1941, predstavnici izbegličkih vlada Čehoslovačke, Poljske, Belgije, Luksemburga, Holandije, Francuske (De Golove Slobodne Francuske), Grčke, Norveške, kao i Kraljevine Jugoslavije, potpisali su tekst Povelje.

Među potpisnicima se našao i Sovjetski Savez, iako je bilo jasno da su ekonomska načela predviđena Atlantskom poveljom nespojiva sa ustrojstvom komunističke zemlje.

Zanimljivost vezana za nastanak Povelje jeste činjenica da zapravo Čerčil i Ruzvelt nisu uopšte potpisali dogovoreni tekst.

Oni su ga jednostavno usaglasili tokom pregovora odnosno Konferencije počev od 9. avgusta. Kada je tekst konačno usaglašen sadržina je kao zajednička izjava obelodanjena telegrafskim putem u London i Vašington.

Pošto je objavljena 14. avgusta 1941 Atlantska povelja je zapravo nazivana "Zajednička izjava predsednika i premijera" ili naprosto "Zajednička deklaracija".

Ime po kojem će postati poznata prvobitno se pojavilo u glasilu britanskih Laburista Dejli Herald. Vinston Čerčil je potom naziv Atlantska povelja upotrebio prilikom obraćanja Parlamentu krajem avgusta 1941.

Uslediće 1. januara 1942. potpisivanje Deklaracije Ujedinjenih nacija, što je bio temeljni dokument iz kog će izrasti potonje OUN. U to vreme taj dokument je pre svega naglašavao protivnost svemu onome što je oličavao nemački nacizam, odnosno međusobnu saglasnost u borbi protiv njega.

Opšti sporazum o carinama i trgovini takođe je proistekao iz Atlantske povelje.

Povelja je razume se, kada je postala zvaničan document, različito tumačena, katkad su iz nje izvlačena i sasvim oprečna viđenja.

Predstavnici različitih pokreta za dekolonizaciju tumačili su tako, i to ubrzo pošto je obelodanjena, da im proklamovana načela omogućavaju odnosno dozvoljavaju oslobođenje. Šta više, Atlantska povelja objašnjavana je i kao svojevrsni antikolonijalni manifest.

To je recimo činio Mahatma Gandi u pismu predsedniku Ruzveltu 1942.

SAD su se zapravo ubrzo po okončanju Drugog svetskog rata i ponašale na taj način, recimo u vreme Suecke krize 1956, ili Rata u Alžiru 1954 - 1962.

Čerčil je međutim insistirao već u govoru septembra 1941, da se načelo samoopredeljenja kako ga proklamuje Atlantska povelja, odnosi samo na zemlje koje je okupirala nacistička Nemačka, a nikako na prostore Azije i Afrike, odnosno kolonije.