Vladimir Arsenijević promovisao roman “Duhovi”: Nezamislivo mi je da ponovo dobijem NIN-ovu nagradu

BEOGRAD - Promocija nedavno objavljenog romana “Duhovi” Vladimira Arsenijevića, poslednjeg dela tetralogije „Cloaca Maxima”, održana je večeras u Beogradu, gde je autor istakao da mu je nezamislivo da ponovo osvoji NIN-ovu nagradu za svoje novo delo.

Osim autora, na promociji u kafeteriji “Bukmarker” knjižare Delfi SKC, učestvovali su književnik Igor Štiks i istoričarka Dubravka Stojanović.

Razgovor je vodila Tanja Vučković ispred izdavačke kuće “Laguna”, koja je rekla da je ovo prva književna promocija izdavaštva “Laguna” od kada su se odigrali tragični događaji u Beogradu i Srbiji, te da su ovo veoma tužna i teška vremena, a novi roman dobitnika NIN-ove nagrade za delo “U potpalublju” (1994) pokušava da objasni naše društvo u proteklih 30 godina.

“Priznajem da sam jako neoprezno te davne 1994. godine govorio da to zapravo nije roman, nego samo prvi deo neke veće celine, od četiri nastavka, dakle tetralogija. To se dešavalo pre nego što je roman dobio NIN-ovu nagradu, onda kada je 'U potpalublju' počeo da dobija ipak dosta medijske pažnje, čak i veoma neverovatne za jednog nepoznatog, mladog pisca”, otkrio je Vladimir Arsenijević, koji je tada objavljivao za izdavačku kuću “Stubovi kulture”.

Četvrta knjiga sage započete romanom „U potpalublju“ predstavlja književni kaleidoskop naše stvarnosti u rasponu od tri decenije, od perioda obeleženog tragedijom koju je pisac oslikao u svom prvom bestseler romanu, kasnije oživljenom u pozorištu (JDP) i prevedenom na 20 jezika.

Kako navode iz “Lagune”, novi roman „Duhovi“ tera čitaoce da se pogledaju u oči, kao završni i najduži od sva četiri dela tetralogije „Cloaca Maxima“ koji je Arsenijević pisao pune četiri godine, a započeo je pre pandemije korona virusa.

Podsetimo, nakon romana “U potpalublju” (1994), usledio je direktan nastavak “Anđela” (1997), da bi onda nastala pauza u pisanju ovog serijala.

 

“Sve se dalje dešavalo veoma burno, tako smo došli i do marta 1999. godine, kada nas je zadesilo NATO bombardovanje Srbije. Pomislio sam da sam se zaglavio u nekoj stvarnosti koja mi deluje toliko daleko da pišem o nekoj 1991. ili 1992. godini. A toliko toga se dogodilo u međuvremenu. Zaista nisam mogao da se vraćam serijalu, ali ostavio sam to sa strane. Znao dam da ću se u jednom momentu ipak vratiti toj celini”, objasnio je Arsenijević.

Tako je karijeru usmerio na stvaranje sasvim drugih knjiga - “Meksiko ratni dnevnik” (2000), kao iskustvo svog života u ovoj zemlji, “Išmail” (2004) - ilustrovani roman u saradnji sa strip crtačem Aleksandrom Zografom, “Predator” (2009), “Let” (2013), zbirka priča “Ovo nije veselo mesto” (2014).

“Postojao je kod mene neki 'nered' u glavi da mi je ostalo nešto u pisanju što nije završeno, a mora da bude. I evo, 30 godina kasnije, stigli smo do kraja sa četvrtim romanom 'Duhovi'. Međutim, svi oni koji pišu knjige, znaju da tog trenutka kada završite pisanje - nema, to nikada nije zaista gotovo. Možda jeste gotovo kada je knjiga konačno objavljena i ukoričena, i nađe se u prodaji. Kako god se okrene, nije gotovo za pisca, ali sada, to je tako, nema dalje”, smatra autor.

Trećem romanu “Ka granici” iz tetralogije “Kloaka Maksima” Arsenijević se vratio tek 2018. godine, takođe u izdanju “Lagune”.

Nagrađivani pisac je podsetio na svoje junake iz čitavog serijala da mu je inspiracija bila “realnost tog doba koju smo proživljavali 90-ih godina kada su počeli ratovi u bivšoj Jugoslaviji: mobilizacija 1991. - pozivari koji lupaju na vrata i odvode ljude u gluvo doba noći, izvode momke iz kafića, kupe ih sa ulice, vode ih u rat”.

On je opisao da takva atmosfera udara direktno na stvarnost jedne porodice u romanu, gde glavni junaci imaju problema sa drogom, konkretno heroinom, koji je 1980-ih godina bio prisutan među pank, rok muzikom, Novim talasom, “tako da je čitav jedan bend kao “Ekatarina Velika” nestao, njih jednostavno više nema”.

Pisac se prisetio da je te davne 1994. godine radio kao turistički vodič u Atini, te da mu je prišao neki turista iz Srbije, čitao je NIN, i video njegovu sliku kao autora u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, te mu nije bilo jasno šta on kao književnik radi na tom poslu.

“I kada pogledate, te godine u konkurenciji su bili u samom finalu jedan Dragoslav Mihailović, Vuk Drašković, Milovan Đilas. I onda ja. Nisam se osetio da tu pripadam. Čak nisam tada ni znao da se NIN-ova nagrada dodeljuje za roman, mislio sam da je jedne godine i za poeziju. Sa dosta naivnosti sam bio uveren u to, i jako dugo sam morao da se snalazim sa posledicama. Posle te nagrade ljudi su pomalo promenili odnos prema meni i nalazio sam razne načine da se nosim sa time. Ipak, sada bi mi bilo nemoguće da zamislim da ponovo dobijem NIN-ovu nagradu”, zaključio je Arsenijević.

Njegov kolega Igor Štiks, poznat kao autor uspešnog romana “Elijahova stolica”, pohvalio je Arsenijevića da je “sjajno završiti jedan veliki plan i serijal”, što je učinjeno sa “Duhovima”.

Štiks je naglasio da je prvi put čuo te 1994. za svog kolegu i radovao se, dok je živeo u Zagrebu, da je jedan mladi pisac iz Srbije osvojio NIN-ovu nagradu kao najmlađi laureat u istoriji te nagrade, tako da je roman “U potpalublju” bio senzacija u književnim krugovima Hrvatske, najviše Zagreba.

“Pokazao je u čitavoj regiji kako se to radi, da vide ljudi koji se oporavljaju i popravljaju od rata, i roman je imao veliku pažnju, jer je javnost zanimalo kako se piše o nečemu što smo svi preživeli”, analizirao je Štiks, i serijal “Cloaca Maxima” uporedio sa takođe četvoroknjižnim projektom “Aleksandrijski kvartet” Lorensa Darela iz četiri romana (“Justina”, “Baltazar”, “Mauntoliv”, “Klea”), mada po njemu, “iako podseća, kontrast ne može biti veći”.

Istoričarka Dubravka Stojanović je razmišljala da li je ovo najbolji ili najgori trenutak da izađe roman “Duhovi”, kada se Srbija suočava sa tako razornim i mučnim tragedijama od 3. maja, baš kada je ona i uzela u ruke da čita novu knjigu.

“Možda je najbolji momenat, jer roman “Duhovi” jasno objašnjava šta nam se događa ovih dana tokom ovog užasa u Beogradu i Mladenovcu, jer ovo je kumulativna trauma, a roman je o tome. Čitala sam ga kao istorijski izvor, jer sam po obrazovanju istoričarka. Opet, izlazak ovog romana je i u najgorem trenutku, jer su svi ovi tragični događaji “prekrili” knjigu i sve ono što je bilo proteklih 30 godina. Nema istorijske distance, a pisac i smatra da književnost nije lekovita, da nema te terapije”, zaključila je Dubravka Stojanović.