Godišnjica rođenja Danka Popovića, sećanje i na "Knjigu o Milutinu"

BEOGRAD - U Aranđelovcu, na Preobraženje, 19. avgusta 1928, pre 95 godina, rođen je Danko Popović, znameniti srpski pisac.

Danko, pravo ime mu je zapravo bilo Slobodan, postao je poznat pošto se 1984, u skromnom i neupadljivom izdanju pojavilo njegovo neveliko delo "Knjiga o Milutinu".

Bila je to priča, ispovedanje, iz usta tipičnog šumadijskog seljaka, o životnim menama, lomovima, pobedama i žrtvama, tokom dva svetska rata i nakon njih, pisana namerno pojednostavljenim, ponešto iskonstruisanim, narodskim govorom, bez dileme s namerom da ostavi utisak tipičnog glasa malog čoveka centralne Srbije preko čijih leđa su se prevalile nebrojene muke velikih svetskih preloma.

Uprkos svim proklamovanim parolama o velikim pobedama, važnoj istorijskoj ulozi, nekakvoj istorijskoj ili nacionalnoj misiji, u delu se prikazuje šta to zapravo u stvarnosti znači u životu običnog malog coveka koji učešće u svemu tome nije mogao, nije umeo ili nije smeo da izbegne.

Kada se valjano pročita, delo ostavlja utisak svojevrsnog pokušaja da se ukaže na ono što bi se moglo nazvati premor materijala. Kao da se, makar i nesvesno, želelo reći – dosta je bilo.

Delo je doživelo brojna izdanja, navodi se da ih je bilo četrdeset, i proglašeno je za najtiražnije delo srpske književnosti.

Naravno, kako inače biva, iz njega su izvlačena različita pa i oprečna tumačenja. U osnovi, ono govori o besmislu velikih nacionalnih ili ma kakvih političkih pregnuća uz tolike žrtve.

Autor kao da je hteo da kaže da su velike pobede u dva svetska rata bile zapravo Pirove pobede koje su njegov narod dovele na rub biološkog opstanka.

Mnogima se napisano nije dopalo. Nekima zato što liči na poziv za preispitivanje velikih nacionalnih ciljeva. Drugi su u njemu videli nešto sasvim oprečno.

Danko Popović školovanje je započeo u rodnom Aranđelovcu. Odrastao je u porodici koja je držala do predanja da je njihov predak prota Aleksa, na Sretenje 1804, zakleo Karađorđa i njegove ustanike.

Po okončanoj gimnaziji, u Beogradu završava studije prava. Radni vek je proveo zapravo u Vojnom arhivu. To je bilo egzistencijalno rešenje, u stvarnosti međutim njegovo opredeljnje je bio književni rad.

U tom smislu gotovo sve što je pisao ima zajedničku prepoznatljivu crtu, neku vrstu priziva na razmišljanje o sudbini njegovog naroda.

Pogodio je pritom, nema dileme, zajedničku bolnu tačku brojnih njegovih sunarodnika, otuda tako velika čitanost.

Krug u kojem je živeo zapravo je bio omeđan svetom njegove Šumadije, od Aranđelovca, Kragujevca, do Beograda, i nazad. Kao da ga drugačije teme nisu doticale.

Inteletualnoj javnosti bio je poznat i pre pojave "Knjige o Milutinu". Autor je više filmskih scenarija odnosno tv drama ("Hajduk", "Karađorđeva smrt") kao i radijskih dramskih tekstova ("Čaj od lipovog drveta"). Roman "Konak u Kragujevcu" dobio je i teatarski oblik.

Njegova retko uspela tv drama "Karađorđeva smrt" iz 1983, koju je režirao Đorđe Kadijević postala je neka vrsta predloška, uzora, za seriju "Vuk Karadžić", prikazanu 1987/1988.

Književne radove objavljuje od šezdesetih "Svečanosti" 1962, "Čarapići" 1969, "Oficiri" 1979, "Kuća Lukića" 1980. Slediće "Knjiga o Milutinu" 1984, "Gospodari", "Udovice", "Svinjski ujed".

U poznoj fazi bavio se esejistikom, ali takođe na egzistencijalne teme njegovog naroda.

Lično, držao se povučeno, neupadljivo, nije voleo pojavljivanje u medijima, osim krajnje izuzetno.

Ovaj svet napustio je leta 2009, iskreno ožaljen kao jedan od najautentičnijih glasova njegove voljene Šumadije.