Bisenić: Nemački plan menja egzistencijalnu matricu Srbije

BEOGRAD - Evropski predstavnik za spoljnu politiku, Žozep Borelj najavio je dijalog Beograda i Prištine „na visokom nivou“ 27. februara u Briselu, a Srbiji je u Minhenu poručeno da se od nje očekuje da prihvati nemački plan, navodi novinar Dragan Bisenić koji povlačeći analogiju između kosovskog dijaloga i egipatsko – izraelskog sporazuma iz 1978. godine ukazuje na to ko šta dobija u formuli „zemlja za mir“.

Taj sporazum nije dokument koji ima posledice samo po odnose Beograda i Prištine, jer njegove intencije temeljno menjaju egzistencijalnu matricu Srbije i u tom smislu on treba da bude razmatran, tim pre što, kako ocenjuje Bisenić, on može da bude potpisan samo jednom, nepovratno i posle toga neće biti nikakve druge prilike da bude opozvan.

U autorskom tekstu za Tanjug Bisenić piše:

Tokom poslednjih nedelja pojačana je diplomatska inicijativa u okviru nastojanja Evropske unije i Sjedinjenih Država za intenziviranje dijaloga dve strane i promovisanja procesa integracija. Ođednom se čini da su optimizam, predusretljivost i ljubaznost obasjali kosovsko pitanje. Kosovski premijer Kurti obznanio je napokon da je prihvatio nemački plan za normalizaciju odnosa Beograda i Prištini, jer bi se u suprotnom Kosovo „konfrontiralo sa svojim saveznicima“.

To je kod predlagača plana prihvaćeno sa velikim olakšanjem, jer to znači da se razgovori neće odugovlačiti zbog eventualne smene vlade ili novih izbora na Kosovu. Ostale su, naravno, sve rezerve prema ZSO, od nove ocene da je tu reč o „aparthejdu“, pa do papira kojim se predviđa da implementacija ZSO tek počinje dve nedelje nakon potpisivanja sporazuma Srbije i Prištine.

Zimsku idilu, kako stvari stoje, za sada bez snega, dopunile su vesti iz Minhena sa opšteg skupa zapadnog „vojno – industrijskog kompleksa“. Najviši evropski i američki zvaničnici – kancelar Šolc, predsednik Makron i državni sekretar Blinken, koji učestvuju na skupu sreli su se u različitim formatima sa predsednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem i Aljbinom Kurtijem. Samo se predsednik Srbije sreo sa svom trojicom, dok se Kurti video sa Šolcom i francuskom šeficom diplomatije, dok je Blinken nastavio za ovu fazu karakteristilčno rezervisano američko držanje prema kosovskim zvaničnicima, pa se nije sreo ni s Kurtijem, ni s Vjosom Osmani.

Detalji razgovora nisu saopšteni, ali izgleda logično da su se ticali predstojećeg susreta u Briselu, o čemu je govorio evropski predstavnik za spoljnu politiku, Žozep Borelj. On se sreo sa svojim balkanskim sagovornicima i najavio dijalog „na visokom nivou“ 27. februara u Briselu. Srbiji je poručeno da se od nje očekuje da zasigurno prihvati predloženi dokument, ali i da uvede sankcije Rusiji. Te dve stvari ključne su za napredovanje Srbije ka EU, rekao je Borelj. Ovi razgovori verovatno su poslužili predsedniku Srbije da saopšti da je Srbiji „najoštrije zamereno“ to što nije uvela sankcije Rusiji.

U Srbiji ovi dipolomatski napori reflektuju se kao novi fatalni izbor između Zapada i Istoka, napredovanja i nazadovanja, demokratije i autokratije. Ali, brojni zamršeni međunarodni slučajevi pružaju širok dijapazon primera u međunarodnim pregovorima koji mogu da pokažu da su se mnoge zemlje nalazile u sličnim situacijama.

U drugoj polovini 20. veka najosobeniji po kompleksnosti i težini bili su kempdejvidski pregovori Egipta i Izraela 1978. kao i ono što im je prethodilo i ono što je sledilo nakon njih. Oni su za Srbiju postavili brojne korisne analogije sa pitanjem Kosova.

Izrael je preventivnim napadom 1967. osvojio ceo egipatski Sinaj, ključno poluostrvo za bezbednost Egipta. Reč je o teritoriji na istoku zemlje površine koliko i Srbija. Egipatski predsednik Naser, pošto je na nagovaranje tadašnjeg jugoslovenskog predsednika Tita koji je tada boravio dve nedelje na Bliskom istoku, odustao od ostavke, najavio je da će Sinaj biti vraćen ratom u roku od 5 godina. Naser iznenadno umire i na njegovo mesto dolazi potpredsednik Anvar el Sadat, do tada zadužen za koordinaciju saradnje sa ŠSR, egipatskim najbližim saveznikom.

Uviđajući da su SAD jedina supersila u svetu, „da drže ŠSR u džepu“, Sadat odlučuje da promeni saveznika i pređe na američku stranu. On naređuje da svih 30 000 sovjetskih savetnika napusti zemlju, dok uspostavlja komunikaciju sa američkim državnim sekretarom Henrijem Kisindžerom i pregovara o ceni svog zaokreta. A cena je povratak Sinaja.

Da bi Izrael, koji ni po koju cenu ne želi da se odrekne ove vredne akvizicije, bio primiran da to učini, Sadat pre pola veka otpočinje „jomkipurski rat“ 6. oktobra 1973. Cilj ovog rata nije osvajanje Sinaja i njegov povratak Egiptu. Cilj je, kako je Sadat rekao, da se „osvoji makar 10 metara“, a da se poluostrvo vrati u pregovorima, što se i dogodilo. Ali, Egipat ima SAD iza sebe, isto kao i Izrael, ali moralno i zakonsko pravo na svojoj strani.

Da bi Izrael imao satisfakciju, njemu se nudi formula „zemlja za mir“. To znači, Izrael vraća teritoriju, ali dobija mir sa prvom arapskom zemljom koja ga priznaje i uspostavlja diplomatske odnose. Danas su iz ovoga nikli „Avramovi sporazumi“ potpisani 2020. u kojima je još pet arapskih država priznalo Izrael.

Pregovarači su demonstrirali svoje sposobnosti i vatrenu odlučnosti, znali su kako da balansiraju na samoj ivici, čekajući na svoj konačni ustupak, sve dok svi drugi ne bi stavili karte na sto. Izrael je morao da ustupi ceo Sinaj Sadatu, dajući tako nešto što je veoma i opipljivo. Ali, zauzvrat, Izrael nije dobio samo mir sa Egiptom, koji po svojoj prirodi nije morao da se pokaže tako dugotrajnim, nego takođe i odrešene ruke na Zapadnoj obali i Gazi. Za Izrael, Sinaj je žrtvovan, ali je dobijen „Eretz Israel“.

Izrael se zaštitio od američkog i egipatskog pritiska na drugoj strani, na ključnom pitanju budućnosti Zapadne obale i Gaze i svake vrste povezivanja egipatsko – izraelskog sporazuma s palestinskim pitanjem. Izrael je tako dobio odrešene ruke na palestinskim teritorijama. Iako je obećao „punu autonomiju“ za Zapadnu obalu i Gazu, Izrael je odbio da precizira šta to znači u praksi. On se nije složio da ukine vojnu upravu, nego samo da je „povuče“. Kasnije se u diskusijama pokazalo da je on vojnu upravu hteo fizički da premesti sa Zapadne obale tokom privremenog perioda, ali bi ona nastavila da postoji i imala bi konačnu kontrolu nad „samoupravnim organima“ koje je Palestinci trebalo da izaberu.

U trenucima beskonačnog poverenja u američkog predsednikia Kartera, Sadat je velikodušno prepuštao američkom predsedniku da odluči u ime Egipta „znajući da će to biti odluka u najboljem egipatskom interesu“. Karter je prihvatio da SAD budu garant sporazuma, a već 45 godina egipatska vojska dobija neupitnu i nepovratnu pomoć od 1,3 milijarde dolara godišnje za potrebe održavanja i garantovanja ovog sporazuma.

Ako bi se ova situacija prenela na odnos Srbije i Kosova, najvažnije pitanje bilo bi ko je Egipat, a ko Izrael da bi moglo da se stigne do odgovora na suštinsko pitanje svih pregovora – ko šta dobija? Po mnogo čemu, reklo bi se da je položaj Srbije sličan egipatskom: Kosovo bi bilo moderni Sinaj, blisko savezništvo s Rusijom za koje se očekuje da bude napušteno i da se Srbija priključi zapadnim zemljama. Državni sekretar Blinken u svojoj čestitki povodom Dana državnosti najavio je da će „nagrada za srpski narod“ biti „ogromna“, ukoliko bude učinio „teške kompromise“.

Ali, za razliku od Egipta, to ne bi bilo nagrađeno vraćanjem „Sinaja“, tj. Kosova, nego sasvim suprotno, predajom Sinaja.

Srbiji ne bi sledovala ni nagrada u formuli „zemlja za mir“.

Zemlju i mir dobilo bi Kosovo, a Srbija bi, po svemu sudeći, dobila ono šta posle toga ostane od oboje. Nejasno i maglovito predstavljanje dobitaka od postizanja sporazuma otežava njegov prijem u Srbiji, ali to nije jedina poteškoća.

Dijalog u Briselu, bar sa stanovišta Srbije, ne može da bude izuzet od razmatranja njegovog značenja u širem, regionalnom kontekstu, pošto bi prihvatanje nemačkog papira suštinski izmenilo regionalni položaj Srbije i uticalo na njenu bezbednost.

Ovaj sporazum nije dokument koji ima posledice samo po odnose Beograda i Prištine, jer njegove intencije temeljno menjaju egzistencijalnu matricu Srbije i u tom smislu on treba da bude razmatran. Tim pre što on može da bude potpisan samo jednom, nepovratno i posle toga neće biti nikakve druge prilike da bude opozvan.