Dragan Bisenić: Prisustvujemo "smeni epoha" u kojima nestaju tragovi 20. veka

BEOGRAD - Nesumnjivo prisustvujemo svim manifestacijama "smene epoha" u kojima nestaju poslednji tragovi 20. veka, nestaju ličnosti koje su ga obeležile, od kraljice Elizabete i Mihaila Gorbačova, do Pelea i Maradone, a umesto, najverovatnije, najstabilnijeg svetskog sistema koji je ikada postojao – bipolarnog, nastavljen je trend klizanja u globalnu anarhiju, ocenio je novinar Dragan Bisenić.

Nesumnjivo je da će ova godina biti teška, turbulentna i konfliktna, ali takva je bila većina svetske istorije, ukazuje Bisenić.

 

Bisenić u autorskom tekstu za Tanjug piše:

 

"Poslednji živi velikan svetske diplomatije, Henri Kisindžer, pre tačno pola veka razgovarao je s britanskim kolegom, lordom Kalahanom, o tome kako će da izgleda 21. vek. 'Biće veoma brutalan i biće mi drago što neću morati da živim u njemu', prognozirao je Kisindžer.

Njegova prognoza, na sreću ili nesreću, ostvarila se samo polovično: naš 21. vek zaista je brutalan, ali Henri Kisindžer je živ i ovim 1. januarom zakoračiće u 100. godinu. I u ovom dobru, njegova aktivnost nadmašuje mnoge današnje aktivne državnike. Nedavno je objavio dve knjige koje razmatraju buduće vreme i neka od najvažnijih pitanja koja dolaze s njim: o političkim vođama novog doba i o veštačkoj inteligenciji. Pre dve nedelje formulisao je i predložio svoj predlog za okončanje ukrajinskog sukoba i zaustavljanje konfrontacije koja vodi u Treći svetski rat.

Kisindžer i sam priznaje da predviđanja na 'dugi rok' imaju domete 'jeftinih proročanstava', pošto su u toj meri opšta, neproveriva i dokaziva tek posle dovoljno vremena da se gubi razlika između ispravnog i neispravnog, tačnog i netačnog. Za razliku od njih, 'skupa proročanstva' nam govore danas, šta će biti sutra. Zadovoljstvo pogotka i razočaranje promašaja su na dohvat ruke, svima dostupni i dokazivi.

Igranje na negativne i dramatične opcije, naravno, deo je opšte ideje predviđanja zvane 'crni labud' u kojoj se u principu ne mogu isključiti najgori scenariji, ali opet nije 'skupo', osim što odaje pretencioznost autora i njegovu želju da se nametne alarmatnim širenjem straha i nesigurnosti. Pojavili su se i kod nas oni koji sami sebi dižu spomenike prvo zbog kobejagi nepogrešivog 'predosećanja' pogoršanja situacije u svetu, do koje se stiglo posebnim tehnikama, veštinama i umećem, koje nisu drugim dostupne ili koji ne znaju da ih upotrebljavaju, iako je, recimo, američki predsednik Bajden bio dnevni portparol kratanja ruskih jedinica na granici sa Ukrajinom i komentator koji je nedeljama unapred najavljivao ukrajinski rat. Dakle, samo su Bajden i još desetine hiljada drugih, običnih i neobičnih, stručnih i nestručnih ljudi uočili dolazeći rat.

Na kraju 2022. i na početku 2023. opet se pojavljuju navodno izuzetno kvalifikovana mišljenja koja nam predviđaju još veću katastrofu i mnogo sumorniji razvoj događaja od dosadašnjeg. Ne bi to ni bilo mnogo vredno pažnje, da se oni koji ih potenciraju, ne predstavljaju kao izuzetno kvalifikovani, stručni i pozvani da nam saopšte takve novosti. Zabrinjava, međutim, namera da se mehanički i suštinski nenaučni način analiziranja stvarnosti uzme kao superiorni model u kojem postoje samo 'dobitak' i 'gubitak', 'dobri' i 'loši', 'ispravni' i 'neispravni'.

Svet i istorija se, međutim, sasvim drugačije razvijaju. Konflikti, konfrontacije, suprotnosti, oduvek su postojali i tako se svet kreće u nekom pravcu, uglavnom napred. Dijalektičari, koji u kretanju vide najvažniju osobinu materijalnog i duhovnog sveta, nazivaju to 'jedinstvom i borbom suprotnosti'. Ništa nije drugačiji ni zadatak onih koji danas treba da razumaju i prdstave promene u svetu, nego kao razumevanje tih kontradiktornih odnosa.

Nesumnjivo prisustvujemo svim manifestacijama 'smene epoha' u kojima nestaju poslednji tragovi 20. veka. Nestaju ličnosti koje su ga obeležile, od kraljice Elizabete i Mihaila Gorbačova, do Pelea i Maradone, a umesto, najverovatnije, najstabilnijeg svetskog sistema koji je ikada postojao – bipolarnog, nastavljen je trend klizanja u globalnu anarhiju.

Prvo je 2008. svetska ekonomska kriza suštinski uzdrmala temelje globalnog kapitalističkog sistema i dominacije njegove zapadne varijante, da bi 2020. pandemija covid 19 preoblikovala forme i funkcionisanje svetskih društava, a onda ukrajinski sukob potkopao međunarodni sistem bezbednosti i očuvanja dotadašnje globalne ravnoteže.

Tako je svaka od današnjih globalnih sila dala doprinos širenju entropije u svetu: SAD ekonomsku krizu, sa kineskog tla krenula je korona, a Rusija je dovela u pitanje postojanje bezbednosnih aranžmana i organizacija, počinjući od NATO.

Domete i ishode ovog poteza tek ćemo da uvidimo, možda već 2023. godine. Postoje, reklo bi se, samo dva ishoda: da Rusija ostvari svoje vojne ciljeve i da ih ne ostvari. Prvi put za poslednjih 400 godina Rusija se okreće od Evrope i stoji spram nje kao neprijateljska sila kakva nikada ranije u istorji nije bile. Ovoga puta, na granici nove, čvršće i nepropusne „gvozdene zavese“ koji raste od Baltika do Crnog mora, biće Rusija kao ekstenzija Kine i Evroazije. Ukoliko ne uspe, Rusija će biti osuđena da igra ulogu političkog patuljka, a u skladu s tim bi se verovatno razvijala i njena geografska dimenzija.

Jasna pojava Evroazije kao globalnog subjekta događa se prvi put posle Džingis Kanovih osvajanja. Šangajska organizacija za saradnju već uključuje 32 države u svetu sa najavljenom ambicijom širenja koja je najavljena na samitu u septembru ove godine.

Nesumnjivo je da će ova godina biti teška, turbulentna i konfliktna. Ali, takva je bila većina svetske istorije. Bipolarni svetski poredak koji je nastao posle Drugog svetskog rata bio je po svojoj stabilnosti veliki izuzetak iz opšteg pravila razvoja. Njegovim okončanjem nastupilo je vreme u kome se sukobi množe, u kojem su mogućni lokalni ratovi, a nestanak SSSR i Jugoslavije s mape sveta otvorio je put daljim dezintegracijima, kako država, tako i međudržavnih asocijacija. Biće to rizičan, a kako je rekao Kisindžer, istovremeno i brutalan svet u kome će se postavljati pitanje elementarnih dobara, poput energije, hrane i vode. Za neka društva, postaviće se možda i pitanje opstanka.

Čak i ako sve bude tako, to ne znači da će doći do 'apokalipse'. Fatalizam koji nam prorokuje neminovne loše ishode, istovremeno sugerišući da je tako neminovan da ni naše delovanje ne može da ga spreči ili skrene, samo je pokušaj stvaranja alibija za propuste i promašaje koji bi, inače, mogli da se izbegnu. Veliki rumunski pesnik Nikita Stanesku napisao je, da čak... 'ako ne bi jutro sutra izišlo, bio bi to veliki gubitak. Ali ništa više od velikog gubitka'.

Stvarima i događajima, dakle, treba dati pravo ime i videti ih u pravoj dimenziji. Neke suprotnosti će da se razreše, a stvoriće se neke nove. Zato će nam nova godina u najvećoj meri biti onakva kakvom je budemo stvorili, a samo delom, onakva kakvom ne možemo da je promenimo. Biće radosti i tuga, uspona i padova, sreće i nesreće kao što je uvek bilo i kao što će biti. Dobro je da znamo da nema zagarantovanih i izvesnih ishoda i stoga je na nama da ih učinimo onakvim kakvi su nam potrebni i korisni."