Henri Kisindžer - čovek razuma koji je obeležio jednu epohu

BEOGRAD - Henri Kisindžer, koji je umro juče u 101. godini u svom domu u Konektikatu, bio je čovek čije su politička i javna delatnost obeležile jednu epohu, čitav vek.

Njegova uloga u međunarodnim odnosima bila je izuzetna, a ono što je njegovu javnu delatnost određivalo uvek je bila duboko stručna, racionalna procena.

Otuda je sledila istančana, dobro promišljena politika, koja je po pravilu za posledicu imala smirivanje strasti. Ako bi se za nekog moglo reći da nedostaje u savremenim međunarodnim odnosima, onda je to upravo Kisindžer. Poslednjih decenija, iako se povremeno oglašavao, njegova stručnost nije uzmana ozbiljno.

Prilikom poslednjeg susreta sa Li Šangfuom, kineskim zvaničnikom, jula ove godine, Kisindžer je komentarisao da veliki, u konkretnoj situaciji SAD i Kina, ne mogu sebi da dopuste da se međusobno tretiraju kao neprijatelji.

Ova vrsta mudrog, dalekovidog, pragmatizma bila je tipična za Kisindžera, pa i vreme u kojem je on imao bitnu ulogu.

Tamo gde je bilo ključno Kisindžer je bio faktor smirivanja.

Henri Kisindžer, izvorno ime mu je zapravo Hajnc Kisindžer, rođen je 27. maja 1923. u Firtu, na severu Bavarske, tada vajmarska Nemačka, u porodici jevrejskog porekla. Otac bio je učitelj. Porodica je napustivši nacističku Nemačku 1938. dospela u SAD.

Pošto je dobio američko državljanstvo 1943. mobilisan je. Iz Nemačke, gde je bio na dužnosti po okončanju Drugog svetskog rata, vratio se 1947. Doktorskom tezom na temu Meterniha okončao je studije na Harvardu 1954. Temeljno poznavanje uloge kneza Meterniha u istoriji Evrope prve polovine 19. veka nesumnjivo je jedan od razloga njegove sasvim osobene stručnosti u svetu visoke politike.

Pošto su njegovi stručni radovi uočeni, od 1957, na poziciji je savetnika Nelsona Rokfelera, da bi 1968. postao savetnik predsednika Ričarda Niksona, potom i Džeralda Forda. Državni sekretar, dakle ministar, bio je od septembra 1973. do januara 1977.

Imajući u vidu tadašsnju situaciju u Indokini, dugogodišnji rat, prilike na Bliskom istoku, revolucionarne tendencije u Latinskoj Americi, Kisindžer se odlučuje za iznenađujući zaokret u međunarodnim odnosima.

Postupno, od sredine 1971, gradi posebne odnose s vlastima komunističke Kine, sa kojima do tada nisu ni postojali zvanični odnosi. Priprema Niksonovu posetu Kini. Iskoristio je loše odnose Pekinga sa Moskvom, da izvede zaokret u odnosima velikih sila.

Sledili su dogovori o ograničenju starteškog naoružanja (SALT 1 i ABM dogovor) sa Sovjetskim Savezom, spuštanje tenzija poznato i kao politika detanta.

Pariski mirovni sporazum, januara 1973, bio je pokušaj izvlačenja iz Vijetnama. Nobelovu nagradu dobiće otuda zbog sporazuma sa Severnim Vijetnamom koji se ispostavio kao "prazan papir".

Posle Jomkipur rata, oktobra 1973, i tokom njega, kada su tenzije na relaciji Moskva - Vašington dosegle najviši novo posle Kubanske krize, Kisindžer vešto utiče. Izrael je uspeo da sačuva životno neophodni Golan. Sledila je promena u politici Egipta, i u odnosima prema SAD i odnosima sa Izraelom. Predsednik Sadat je međutim potom pao kao žrtva ekstremista.

U Latinskoj Americi SAD su tih godina čvrsto opredeljene da se nikako ne dozvoli širenje opasnog primera Kube. Poput operacije "Gladio" u Evropi, u Latinskoj Americi se sprovodi operacija "Kondor". Otuda obaranje Salvadora Aljendea u Čileu, ali i brojni drugi lomovi na čelnim pozicijama zemalja Latinske Amerike.

Vrlo je slična situacija bila sa vojnom upravom u Grčkoj tih godina. Po svemu sudeći i ono što se događalo u Italiji tih godina i znano je kao "olovne godine" istovetnih je uzroka.

Sasvim slična situacija bila je i na prostoru Afike i Azije. SAD su recimo čvrsto podržale oštar antikomunistički kurs u Indoneziji, u panici, kako se govorilo od efekta domina, odnosno prelivanja primera Vijetnama. Što je takođe dovelo do brojnih žrtava. Na jugu Afrike, primera radi, oni podstiču vladu u Pretoriji da vojno interveniše u Angoli. U toj zemlji godinama će potom trajati krvav građanski rat. Tadašnja JAR je zapravo nevoljno, nemogavši da odbije zahteve iz Vašingtona, podržavala Jonasa Savimbija u nadi da se režim MPLA sa Agostinom Netom, neće stabilizovati.

Kada je na čelno mesto SAD izabran Džimi Karter, na prelazu 1976. na `77, povlači se sa javne scene.

U vreme raspada Jugoslavije Kisindžer je svojim javnim istupima neretko odstupao od zvanične politike Vašingtona. Bio je protivnik vojne intrevencije 1999, protiv Srbije, odnosno SRJ. Nazvao je to ličnim ratom Medlin Olbrajt. Ali kada je rat počeo bio je svestan da SAD moraju negovati poziciju neprikosnovene velike sile.

Viši nivo razumevanja prilika koje je Kisindžer iskazivao vezano za prostor negdašnje Jugoslavije, plod je činjenice da se posvećeno bavio istorijom i ove regije.

Istinsko poznavanje krupne uloge princa Meterniha moralo je dovesti do istančanijeg razumevanja i nasleđa ovog prostora.

Ma koliko stručan, racionalan i mudar, u odlukama koje je donosio na polju međunarodne politike kada su tema bile velike sile, Kisindžerova spoljna politika ni blizu nije bila tako suptilna na drugima poljima, u zemljama van ključnih odnosa velikih. Kkao se ocenjuje, tu je bilo grubljih nastupa, verovatno i zbog činjenice su stvar sprovodili profesionalci nižeg ranga.

Po povlačenju iz aktivne politike vraća se profesuri na Džordžtaun univerzitetu, Vašington. Autor je više dela koja se smatraju se klasičnim diplomatskim priručnicima.

Ono čime se Henri Kisindžer razlikovao od većine u svetu diplomatije i visoke politike, bila je sasvim retka stručnost, obrazovanje.

Podjednako važno, bio je to krajnje racionalan čovek. Nije dozvoljavao da strasti usmeravaju političke odluke.

Decenije koje su usledile pošto je njegova generacija izgubila uticaj, ispostavile su su kao doba nestručnih, površnih, čak neracionalnih, doba nesposobnih za daleke uvide.

Razumljivo je otuda što je tumačeći prilike u kojima se svet sada nalazi, Henri Kisindžer izrekao da se ono što se nametalo kao tzv. Novi svetski popredak ispostavilo kao Novi svetski haos.