NBS: Ugovor o finansijskim uslugama će moći da se potpiše i elektronski

BEOGRAD - Nacrtom Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga koji je Narodna banka Srbije danas stavila na javnu raspravu predložena su i rešenja u vezi sa regulisanjem procene kreditne sposobnosti korisnika, određeno je šta čini ukupnu cenu kredita za korisnika, a regulisana je i oblast prigovora i pritužbi klijenata.

Procena kreditne sposobnosti korisnika regulisana je radi sprečavanja njegove prezaduženosti, ali i blagovremenog informisanja o postojanju nekog duga ili drugih razloga koji po oceni banke umanjuju njegovu kreditnu sposobnost.

Zakon ide u korak sa digitalizacijom pa propisuje da se ugovor o finansijskim uslugama može zaključiti u pisanoj i elektronskoj formi, a da se pored svojeručnog potpisa, odnosno kvalifikovanog elektronskog potpisa može koristiti i dvofaktorska autentifikacija do određene vrednosti ugovora.

Ugovor se svojeručno ne mora potpisati samo na papiru, već se to može učiniti i na tabletu ili nekom drugom sličnom uređaju, kao trajnom nosaču podataka.

Limit za zaključenje ugovora na daljinu povećava se sa 600.000 dinara na 1,2 miliona dinara za kredite odnosno 2, 4 miliona dinara za depozite.

Prvi put se reguliše praksa vezivanja i objedinjavanja usluga, tako što se banci zabranjuje da davanje kredita uslovi obavezom korišćenja neke druge usluge, osim izuzetno.

S druge strane banci se daje pravo da objedinjava usluge, primera radi da ponudi određeni paket koji je kao takav povoljniji nego kupovina usluga odvojeno, s tim da svaki korisnik mora imati mogućnost da usluge koristi i odvojeno, odnosno samo neku od usluga iz paketa.

Zakonom je određeno šta čini ukupnu cenu kredita za korisnika, pri čemu je dozvoljeno da ta cena bude iskazana i kroz više komponenti a u vezi s tim dopunjena je lista obaveznih elemenata ugovora i precizirana njegova sadržina.

Dodatno su regulisana i određena pitanja u vezi sa prevremenom otplatom, pri čemu je ozakonjena i određena praksa dosadašnje primene tog instituta u korist korisnika.

Ugrađeni su određeni mehanizmi koji bi trebalo da spreče impulsivno uzimanje kredita.

U slučaju nemogućnosti otplate stambenog kredita, banka je obavezna da korisniku ponudi da u određenom roku koji ne može biti manji od dva meseca, pokuša da sam proda nekretninu i iz prodajne cene vrati dug banci.

Tako se daje mogućnost korisniku da sam proda nekretninu, po većoj ceni u odnosu na cenu koja se postiže u izvršnom postupku, odnosno u vansudskom postupku namirenja.

Precizirane su obaveze davalaca kredita u vezi sa povraćajem sredstava obezbeđenja, a pre svega obaveze banka u vezi sa brisanjem hipoteke.

Posebno poglavlje je posvećeno postupku po prigovoru i pritužbi, kao postupku u kojem je, kako navode iz Narodne banke, centralna banka u prethodnih 12 godina obeštetila ogroman broj korisnika, čime je izbegnuto da sudovi budu zatrpani novim sporovima, a da korisnici čekaju godinama na zaštitu svojih prava.

Koliko se ovaj postupak efikasno koristi, pokazuju podaci za prošlu, godinu, kada su banke same rešile 48.115 prigovora od čega je osnovanih prigovora bilo čak 23.163 ili 48 odsto.

Drugim rečima, u skoro 50 odsto slučajeva banke su priznale da je korisnik u pravu, čime je spor rešen, bez potrebe da se korisnik obraća Narodnoj banci Srbije i dalje sudovima.

Korisnici koji su bili nezadovoljni odgovorom te podneli pritužbu, u 35 odsto slučajeva su našli zadovoljenje u ovom postupku pred NBS, koja je u tim slučajevima nalagala bankama da otklone nepravilnosti.

Ovim nacrtom zakona posredovanje po sadržini ovlašćenja posrednika pretvoreno je u mirenje.

Iz NBS navode da iako u domaćem pravnom sistemu ne postoji institut kolektivne tužbe, kolektivna zaštita korisnika finansijskih usluga i te kako postoji i bez tog instituta.

Razlog za to, dodaju, nalazi se u činjenici da Narodna banka Srbije intenzivno sprovodi kontrolne postupke i to pre svega prema bankama, kad god na osnovu pojedinačne pritužbe korisnika nađe da je izvesno da se radi o sistemskoj nepravilnosti.

Dodatno, u prethodnom periodu, NBS je sprovela više postupaka u kojima je utvrdila da su banke ugovarale nepravične ugovorne odredbe ili primenjivale nepoštenu poslovnu praksu.

Na osnovu iskustva iz tih postupaka ovim nacrtom su bliže uređena ova dva instituta koja su inače propisana Zakonom o zaštiti potrošača.

Poseban naglasak dat je predugovornom obaveštavanju i informisanju, koje na zahtev korisnika mora da bude praćeno objašnjenjima i pojašnjenjima na način da se sa što manje dokumentacije, uz izbegavanje birokratskog jezika, na jasan i razumljiv način korisniku objasni da zaduživanje košta, da sa sobom nosi rizike, odnosno ekonomske posledice.

Da bi banke mogle da pruže ovakva objašnjenja neophodno je podići nivo znanja i veština njihovih zaposlenih koji rade sa klijentima, pa je pitanje kvalifikacija i sposobnosti tih zaposlenih, te njihovog stručnog usavršavanja dodatno regulisano.

U vezi s tim prvi put se na finansijskom tržištu regulišu savetodavne usluge koje banka može da pruža svom klijentu.