BBC: Stranke krajnje desnice su u usponu širom Evrope

LONDON - Krajnje desničarske partije širom Evrope, nacionalističke, populističke, ultra konzervativne sa neofašističkim korenima, doživljavaju značajan preporod, piše BBC.

Urednica u britanskom javnom servisu Katja Adler navodi da stari tabui da većina glasača u Evropi više nikada neće glasati za ekstremnu desnicu, kao i da će glavne političke stranke odbijati saradnju sa partijama kranje desnice - "polako erodiraju".

Ona ističe da su sve novine 2000. godine pisale o tome da je u Austriji u koalicionu vladu ušla kranje desničarska Slobodarska partija, kao i da je Evropska unija uvela diplomatske sankcije zvaničnom Beču.

Sada, navodi Adler, treću najveću ekonomiju Evropske unije vodi Đorđa Meloni, predsednica stranke "Braća Italije" koja ima neofašističke korene, dok su u Finskoj, nakon izbora, krajnje desničarski nacionalisti Finci ušli u koalicionu vladu.

Istovremeno, Švedske demokrate, stranka koja je protiv imigracija i multikulturalizma, druga je najveća stranka u parlamentu te zemlje i podržava tamošnju desničarsku koalicionu vladu.

U Grčkoj su na poslednjim izborima tri stranke tvrde desnice osvojile dovoljno glasova da uđu u parlament, a u Španiji je nacionalistička partija Voks postala prva uspešna stranka krajnje desnice u toj zemlji od smrti fašističkog diktatora Franciska Franka 1975. godine.

Upravo Voks bi mogao da formira koalicionu vladu sa konzervativcima nakon parlamentarnih izbora koji će biti održani za tri nedelje.

Pored toga, navodi novinarka BBC-a, Poljska i Mađarska imaju ultrakonzervativne vlade, naklonjene autoritarizmu, dok čak i u Nemačkoj istraživanja javnog mnjenja pokazuju da krajnje desni AfD sustiže Socijaldemokrate kancelara Olafa Šolca.

Direktor Evropskog saveta za spoljne odnose (ECFR) Mark Leonard kaže da je u pitanju ogroman paradoks.

S jedne strane, mnogi mejnstrim političari su poslednjih godina prigrabili slogane ili stavove kranje desnice, nadajući se da će im oteti pristalice.

Sa druge strane, jedan broj partija kranje desnice u Evropi namerno se pomerio više ka političkom centru, nadajući se da će privući više birača.

Kao primer, navodi stav prema Rusiji, pošto je veliki broj partija kranje desnice, poput Lige u Italiji, Marin le Pen u Francuskoj i austrijske Slobodarske partije imao tradicionalno bliske veze sa Moskvom.

To je, međutim, postalo više nego nezgodno nakon ruske invazije na Ukrajinu, što je dovelo do toga da lideri tih partija promene svoju retoriku.

Istovremeno, Leonard navodi da su odnosi kranje desnice prema Evropskoj uniji još jedan primer njihove "centrifikacije".

Mnoge evropske zemlje imale su duboko evroskeptične populističke partije koje su dobro funkcionisale, ali su se tokom godina te stranke osećale obaveznim da prestanu sa pozivima da se napusti Evropska unija ili čak upotreba evra.

"Razmislite: pandemija virusa korona, život pored agresivne, nepredvidive Rusije, zabrinutost zbog Kine, borba sa rastućim troškovima života, uz miliona evropskih porodica koje i dalje pate od posledica ekonomske krize iz 2008. godine, ankete pokazuju da je EU trenutno popularnija među Evropljanima, nego što je to bio slučaj prethodnih godina", piše Adler i ističe da sada kranje desničarske stranke govore o reformi Unije, a ne o izlasku iz nje, te da će ostvariti dobar rezultat na izborima za Evropski parlament sledeće godine.

Džordžina Rajt iz Instituta Mortenj rekla je da veruje da je renesansa krajnje desnice u Evropi uglavnom posledica nezadovoljstva mejnstrimom.

Ona navodi da su mnogi glasači u Evropi privučeni otvorenošću stranaka krajnje desnice, kao i da postoji opipljiva frustracija što tradicionalni političari nemaju jasne odgovore na pitanja u tri ključne oblasti.

Prva su pitanja vezana za identitet, odnosno strah od otvorenih granica i erozija nacionalnog identiteta i tradicionalnih vrednosti; druga pitanja su vezana za ekonomiju - odbacivanje globalizacije i negodovanje što deci i unucima nije osigurana bolja budućnost i treća pitanja su vezana za socijalnu pravdu - osećaj da nacionalne vlade ne kontrolišu pravila koja regulišu živote građana.