Goran Vilotijević: Neke predložene mere neće trajno rešiti problem nasilja u školama

BEOGRAD - Profesor pedagoških nauka Goran Vilotijević ocenio je danas da su za prevenciju nasilja u školama potrebne mere koje će trajno rešiti problem, kao i da neki predlozi sindikata prosvete Radnoj grupi nisu dovoljno efikasni, jer samo trenutno ublažavaju situaciju.

Vilotijević je u izjavi Tanjugu kazao da škola nije odvojena od društva u kome se nalazi, a da su društva širom sveta, pa i u Srbiji prepuna nasilja, te samim tim i škola ne može da bude imuna na ovaj problem.

Podsetio je da je uvek bilo nasilja u školama, ali da je ključ u bavljenu prevencijom.

"Imamo paracetamol disciplinske mere, gde snižavamo temperaturu bolesti u društvu, a u porodici je pad imuniteta. Da bismo to rešili, moramo da projektujemo ciljeve i šta želimo sa decom, ali i da shvatimo gde se nalazimo sada. Moramo da pokušamo da razumemo decu i njihovo ponašanja, pa da onda planiramo šta ćemo da radimo", kazao je Vilotijević.

Dodao je da niko nije pohađao školu za roditeljstvo, ali da je za decu bitno da se razume šta oni svojim ponašanjem poručuju, jer najviše problema prave od sedmog razreda i u srednjoj školi.

Govoreći o predlogu da se uvede jedinica iz vladanja kao numerička ocena koja će uticati na uspeh i prolazak u sledeći razred, Vilotijević kaže da je prihvatljivo dati jedinicu ako je dete zaslužilo, ali da se time problem ne rešava.

"To je opet ona paracetamol mera, guranje đubreta pod tepih, mi ga ne vidimo i ono ne postoji. Postoji i dalje. Ono što je važno jeste vaspitni rad sa tom decom, a kada dođemo do incidenta, moramo da se zapitamo šta smo prethodnih godina radili sa tim detetom", navodi on.

O predloženoj meri zabrane korišćenja mobilnih telefona u toku nastave, Vilotijević ocenjuje da su "najgori oni zakoni i pravila koja se nikada neće poštovati".

"To bi izgledalo tako da se telefoni uzmu i pomešaju, a onda deca neće da ih daju,a nastavnici nemaju pravo da uzmu njihovu privatnu svojinu. Sve stvari možemo da rešimo represijom, a možemo i na dobar način. Moji studenti koriste mobilne telefone na predavanjima, tako što kada im pričam nešto i pojam im je nepoznat, kažem da uzmu telefone i potraže na guglu. Sve može da se iskoristi na dobar i loš način", navodi Vilotijević.

Dodaje da je protiv represije i da smatra da mora da se vrati vaspitna uloga škole koja bi mogla da se ostvari i kroz neke van nastavne aktivnosti.

"Vaspitna uloga škole može da se vrati i kroz obradu određenih prigodnih tekstova i lektire. Knjige za lektiru nisu slučajno odabrane i tu ima divnih štiva, ali treba da vidimo koja je korist od njih- da li rešavaju trenutni problem. Moramo da biramo knjige koje imaju teme koje će da šalju poruke da su neka ponašanja poželjna", istakao je Vilotijević.

Komentraišući predlog o povećanju broja psihologa i pedagoga u školama, smatra da je to "lep predlog", ali izražava bojazan da neće biti velike koristi od njega.

"Naše škole su se pretvorile u pisarnice gde nastavnici, psiholozi i pedagozi samo sede i nešto pišu, od planova i programa, priprema do zapisnika i izveštaja. Zbog birokratizacije škole nemaju dovoljno vremena da se bave decom", smatra Vilotijević.

Ocenjuje da bi ovo rešenje za državu bilo veliki toršak.

"Možda bi realnije rešenje bilo napraviti po opštinama centre za prevenciju nasilja ili za pomoć školi i porodici. Tu bi mogli da sede pedagozi, psiholozi i socijalni radnici koji bi se bavili svom decom na teritoriji te opštine", navodi Vilotijević.

Smatra da je možda bolje tim ljudima koji bi bili na terenu, dati status službenog lica, nego samim prosvetnim radnicima, što je takođe jedan od zahteva upućen Radnoj grupi.

"Socijalni radnik trenutno može da se bavi porodicom i da dođe samo do vrata stana, ali ako ga oni ne puste unutra, on ne može da uđe i radi sa decom. Međutim, ako ima nalog i status službenog lica moći će da se bavi na pravi način svojim poslom. Problematična deca su veoma često povezana na nekoj teritoriji. Ukoliko bismo imali centar za pomoć porodici i školi, ti ljudi se ne bi bavili papirologijom kao što se bave u školama, nego bi se bavili samo problemom", kaže.

Ističe da je važno i da se sistemski vrati poštovanje prosvetnih radnicika, a ne da se ono kreira na osnovu ličnih osobina pojedinaca.

"Trebalo bi da se propišu određena pravila ponašanja koja važe za sve škole, a ne svaka škola da ima svoje norme. To mora da bude zakonski regulisano i da se poštuje. Zatim, obaveznost osnovnog obrazovanja treba da bude samo na roditeljima, a ne i na školi u koju je dete krenulo, a trenutno škola deli tu obavezu", navodi Vilotijević.

Kako ističe, nekada je potrebno primeniti i nepopularne mere kao što je premeštaj u drugu školu, kako bi se roditelji privoleli da sarađuju sa školom u slučaju problematičnog ponašanja deteta.

"U slučaju da taj roditelj mora da vodi dete sa Čukarice na Palilulu u školu, on će da razmisli, pa će sarađivati sa školom. Nažalost, nekada moramo i tako", zaključuje profesor.