Vinston Čerčil 5. aprila 1955. okončao dugu političku karijeru

BEOGRAD - Vinston Čerčil, britanski premijer, simbol borbe protiv nacističke Nemačke i pobednik nad Hitlerom u Drugom svetskom ratu, podnošenjem ostavke 5. aprila 1955. okončao je dugu političku karijeru koja je, uz uspone i padove, trajala od početka 20. veka.

Ostavci je prethodio njegov poslednji četvorogodišnji mandat, od 1951. Uprkos čvrstim uverenjima da Britansku zajednicu, kolonijalnu imperiju, treba očuvati, bio je tada svedok njenog nestajanja, što je doživljavao kao kataklizmu.

Laburisti su na izborima 1950. ostvarili neznatnu većinu, a na ponovljenim izborima naredne 1951. Čerčilovi Konzervativci odneli su prevagu, pa je on ponovo postao ministar predsednik. Imao je tada nepunih 77 godina.

U unutrašnjoj politici Čerčilov poslednji mandat uglavnom je obeležen širokom stanogradnjom koju je sprovodio potonji premijer, tada ministar stanovanja, Harold Makmilan. Proklamovana je izgradnja 300.000 novih kuća godišnje, što je uglavnom ostvareno.

U spoljnoj politici, i tada pedesetih, bio je čvrsto opredeljen ka što bližim odnosima sa SAD iako su i tu postojala neslaganja koja su Čerčilu ozbiljno zagorčala poslednje dane. Vašington je bio dosledno opredeljen za dekolonizaciju i nije uopšte imao razumevanja za stavove starih evropskih kolonijalnih metropola što će Britanci bolno osetiti u više navrata, poslednji put u vreme Suecke krize 1956, a Francuzi još više, posebno tokom rata u Alžiru.

S teškom mukom je priznao promene Egiptu 1952. i Naserovo preuzimanje vlasti, a bio je bukvalno užasnut zahtevom da se Britanci povuku iz te zemlje, odnosno Sueca.

Na delu je bilo uzmicanje Britanije i drugde, posle osamostaljenja Indije, u Malaji je bio na delu bunt od 1948, uglavnom komunistički, Kikuju su započeli ustanak u Keniji 1952, koji su Britanci nazvali Mau Mau. Imperija se nepovratno raspadala, što je Čerčila činilo očajnim.

Predvodio je vladu Ujedinjenog Kraljevstva od 1940. do 1945. u najtežim danima Drugog svetskog rata, i ponovo od 1951. do 1955. godine. Prethodno je imao niz javnih funkcija, bio je vojno lice, učesnik više kolonijalnih i Prvog svetskog rata, novinar, ratni dopisnik, narodni poslanik, ministar, prvi lord Admiraliteta.

Bio je izdanak stare aristokratske porodice vojvoda od Marlboroa čijih je niz predstavnika, makar od ranog 18. veka, imalo važne javne funkcije.

Nije međutim ostavio dobar utisak tokom školovanja. Upravo zato otac ga je uputio na Vojnu akademiju. U Sandhurst je primljen tek u trećem pokušaju. Diplomirao je 1895.

Boravio je potom na Kubi, kao dopisnik, tokom rata za nezavisnost te zemlje. Učestvovao je u borbama na strani španskih kolonijalnih snaga.

Kao oficir služio je u Indiji od 1896. potom u Sudanu, u sastavu trupa Herberta Kičinera, protiv takozvanog Mahdija. Učesnik je bitke kod Omdurmana septembra 1898, a zatim napušta vojnu službu.

Bio je zatim ratni dopisnik na jugu Afrike, u Drugom burskom ratu (1899 - 1902).

Godine 1900. izabran je za narodnog poslanika. Ubrzo se pridružio liberalima, kako bi ušao u Vladu. U prvo vreme, bio je podsekretar za kolonije.

Zastupao je izvesne socijalne mere, pa i pravo glasa žena. Izdejstvovao je zaštitu brodskih radnika, utemeljio arbitražni sud za radne sporove. Promovisao je biroe rada, kao i pomoć za nezaposlene. Ipak je oštro nastupio u vreme bunta rudara u Velsu.

Tokom Prvog svetskog rata nalazio na poziciji prvog lorda Admiraliteta, vodeće ličnosti ratne mornarice Britanije. Doživeo je međutim fijasko tokom invazije na Galipolje 1915/1916, što je bila njegova zamisao. Turci su uspešno odbili invazione trupe, uglavnom iz kolonija, Australije i Indije.

Kada je tridesetih postalo jasno da se Nemačka, pošto je Adolf Hitler preuzeo vlast, priprema za novi rat, bio je najglasniji zagovornik odlučnog otpora. Pozivao je na naoružavanje i podsmevao se naivnosti onih koji su poput Čemberlena Minhenskim sporazumom 1938. verovali da će ipak primiriti Hitlera.

Kada je godinu dana potom svetski rat izbio ponovo se našao na čelu Admiraliteta, da bi maja 1940. dobio mandat za sastav ratnog kabineta. Vrlo odlučno je potom predvodio Britaniju u ratnim naporima tokom Drugog svetskog rata, uprkos brojnim neuspesima i porazima u prvoj fazi, kao u Norveškoj, Francuskoj, Grčkoj, katastrofalnim porazima na Dalekom Istoku.

Upamćena su njegova buđenja patriotske svesti sugrađana u najtežim danima, poput govora kojim je zagovarao borbu i otpor, uvek i svuda, uz naglasak "nikada se nećemo predati".

Proslavljeni pobednik u Drugom svetskom ratu, poražen je međutim na prvim poratnim izborima u Britaniji 1945. godine.

Uprkos saradnji sa Sovjetima tokom rata, odmah potom zastupa čvrst antikomunizam. Marta 1946. tokom govora u Fultonu, Misuri, SAD, upotrebljava konstrukt "Gvozdena zavesa" koji će potom ući u opštu upotrebu.

Za šestotomu knjigu o Drugom svetskom ratu dobio je 1953. godine Nobelovu nagradu, mada nije krio da je reč o kolektivnom delu.

Iako je i nakon ostavke aprila 1955. formalno ostao poslanik, vrlo retko je odlazio u Parlament.

Kada ga je 1963. predsednik Džon Kenedi proglasio počasnim građaninom SAD, više nije imao snage da se zaputi preko Atlantika, kako bi prisustvovao svečanosti u Beloj kući. Umro je dve godine potom, januara 1965.

Osim kao pobednik nad Hitlerom, potonjim generacijama ostao je u sećanju i po uglavnom uspešnim socijalnim merama, na dobrobit većine građana Britanije.

Upamćen je takođe po osobenoj ekstravaganciji. Otuda za njega, nepokolebljivog imperijalistu, nije bilo neobično da, sasvim netaktično, tumačeći glad u Bengalu, tokom Drugog svetskog rata, ministru za Indiju Leu Ameriju prokomentariše da bi pomoć Indiji svakako bila neadekvatna pošto su se "Indusi razmnožavali kao zečevi".

Ili, njegova neretko ponavljana izjava na temu ljubavi prema životinjama, po čemu je bio poznat. Uvek je imao više kućnih ljubimaca, što je jedanput komentarisao rečima: "Psi su snishodljivi, mačke nas gledaju sa visine, dok nas svinje vide kao sebi ravne".