Pola veka od obnove demokratije u Grčkoj 1974

BEOGRAD - Padom vojne uprave 23. jula 1974, u Grčkoj je okončana sedmogodišnja vojna uprava i nastupila je obnova demokratskog ustrojstva.

Vojna uprava u Grčkoj, uvedena aprila 1967, poznata i kao Režim pukovnika, diktatura ili naprosto vojna hunta, bila je period tokom kog se u Atini smenjivalo više vojnih vlada, sa zajedničkim ciljem da zemlja bude zaštićena od ma kakve destabilizacije posebno od komunističke opasnosti.

Grčka je imala teško nasleđe građanskog rata koji je u toj zemlji trajao kao svojevrsni nastavak Drugog svetskog rata, odnosno okupacije, od 1944. do 1949, kada su lojalisti konačno pobedili. Rat je vođen između komunističke gerile, izrasle tokom okupacije i snaga lojalnih vladi koja se vratila iz egzila, što je takođe podrazumevalo monarhiju.

Pozicija zemlje tih decenija bila je rezultat odnosa snaga tokom takozvanog Hladnog rata. Zapadni saveznici, SAD i Britanija, bili su odlučni da Grčku ne prepuste uticaju Moskve, za razliku od drugih delova Jugoistočne ili srednjeistočne Evrope. Otuda se tokom građanskog rata događala široka podrška monarhistima, uključujući i vojnu intervenciju, što je rezultiralo porazom komunista u građanskom ratu.

Time, međutim, podele unutar zemlje nisu nestale, i u raznim vidovimam ispoljavale su se svih narednih decenija.

Kriza postaje svima očigledna pošto je novi kralj Konstantin II otpustio Georgiosa Papandreua, lidera leve Unije centra. U političkoj istoriji Grčke taj događaj poznat je kao "Apostazija 1965. godine".

Pošto je Papandreuu oduzet mandat usledili su masovni građanski protesti.

Konzervativniji oficiri, suočeni sa opasnošću leve reakcije nakon predstojećih, zakazanih, izbora, vrše potom puč 21. aprila 1967.

Taj događaj oni će nazivati "nacionalnom revolucijom od 21. aprila".

Glavni favorit zakazanih izbora bila je ponovo politička grupa Unija centra Georgiusa Papandreua.

Osnovna odlika uprave pukovnika bio je odlučni antikomunizam, što je dalje podrazumevalo brojne mere za koje se verovalo da su neophodne s ciljem stabilizacije zemlje. Radikalne levičare različitih profila najčešće su nazivali "anarhokomunistima".

Pukovnici su puč opisivali kao "revoluciju za spas nacije". Po njima, "komunistička zavera" infiltrirala je grčku administraciju, akademske krugove, medije, čak i vojsku, do te mere da je bila neophodna drastična akcija kako bi se zemlja zaštitila od komunističkog preuzimanja vlasti.

Centralna ličnost vojne uprave bio je pukovnik Georgios Papadopulos (1919 -1999) od decembra 1967. do oktobra 1973, predsednik vlade. Od početka juna 1973. do 25. novembra te godine Papadopiulos se nalazio i na poziciji predsednika Grčke.

Usledila su ograničenja izvesnih građanskih sloboda, suspenzija ustavnih odredbi na kojima se temelje ključna ljudska prava. Mediji su sputani. Političke partije raspuštene, prvaci političkih partija pohapšeni. Dogodila su se brojna zatvaranja stvarnih ili potencijalnih političkih protivnika. Procenjuje se da je oko 10.000 lica uhapšeno. Bilo je pritom poginulih i nestalih.

Kralj koji je u prvom trenutku prihvatio logiku pučista, iako nije potpisao akte o njihovoj legalizaciji, decembra iste godine s grupom lojalnih generala pokušava, sasvim nevešto, kotraudar.

Posledica je bio njegov odlazak u emigraciju, ali je Grčka formalno ostala monarhija.

Vojna uprava u Grčkoj imala je ekonomskih uspeha. Poljoprivrednicima su oprošteni dugovi. Široko je investirano u turizam odnosno gradnju hotelskih objekata. Visoki poslovni krugovi, pa uglavnom i srednja klasa nisu bili nezadovoljni vojnom upravom. Period 1967-1973 obeležile su visoke stope ekonomskog rasta, uz nisku inflaciju i nisku nezaposlenost.

Konzervativni krugovi, crkva, grčko selo, i danas su neretko nostalgični za vremenima vojne uprave.

Papadopulosova obećanja obnove demokratije negde od 1970, kao i podrška koju je dobio referendumom, izvesno popuštanje, dovešće međutim do reakcije pristalica tvrde linije.

Usledio je, na tom tragu, udar Dimitriosa Joanidisa (1923 - 2010) pukovnika, potom generala, koji je upravljao zemljom iz senke do pada vojne uprave jula 1974.

Jedan od prelomnih događa bilo je krvavo gušenje protesta na Politehničkom univerzitetu u Atini, novembra 1973. Bilo je desetine mrtvih.

Padu vojne uprave presudno je doprinela kriza na Kipru. Nastojanja vlasti u Atini da usmeravaju prilike na Kipru, s ciljem konačnog ujedinjenja, dovele su sa jedne strane do obaranja arhiepiskopa Makariosa III, a onda i do vojne invazije Turske na Kipru jula 1974, što su Grci doživeIi kao kataklizmu.

Do pada vlasti u Atini, nekoliko dana potom, zapravo je došlo i zbog činjenice da je vrh vojne uprave izgubio podršku u samoj vojci suočenoj sa mogućim ratom protiv Turske.

Posledica je bila pad vojne uprave, obnova klasične demokratije i uspostava Treće Helenske Republike, počev od 24. jula 1974.

General Fedon Gizikis (1917 - 1999) formalni predsednik zemlje od novembra 1973. do promena 1974. odigrao je važnu ulogu prilikom pada diktature.

General Gizikis je u kriznim okolnostima sazvao sastanak starih partijskih lidera. Dnevni red je bio imenovanje vlade nacionalnog jedinstva koja bi zemlju vodila do izbora.

Gizikis je tako 23. jula 1974. godine, pozvao bivšeg predsednika vlade Konstantina Karamanlisa, koji se nalazio u emigraciji, u Parizu, još od 1963.

Karamanlis se vratio u Atinu letelicom koju mu je ustupio francuski predsednik Valeri Žiskar d'Esten, lični prijatelj.

Konstantin Karamanlis vodio je nadalje tranziciju zemlje ka demokratiji, odnosno uspostavi Trečhe Grčke Republike

Nova Karamanlisova stranka Nova demokratija pobedila je na opštim izborima novembra 1974, on je ponovo postao predsednik vlade, a u Grčkoj je obnovljena demokratija.